Andrea Popov Miletić: Pisati uprkos i u inat svemu

Sa autorkom Andreom Popov Miletić razgovarali smo o njenom romanu Pioniri maleni, mi smo morska trava, stvaralačkom procesu, društvenoj kritici, te literaturi koju voli i koju trenutno čita…

Roman Pioniri maleni, mi smo morska trava nagrađen je na drugom konkursu za prozu Trećeg Trga i Beogradskog festivala poezije i knjige, 2019. godine. Povod za naš razgovor je drugo izdanje romana, sada izdavačke kuće Bulevar Books iz Novog Sada. Kako je tekao proces pisanja, a zatim nakon što je rukopis ušao u razmatranje, i sam proces uređivanja knjige sa Bojanom Krivokapićem?

Pisala sam bez ikakve namere da se rukopis odredi kao roman, već su u pitanju najpre bili zasebni odlomci lirske proze i kraće prozne celine za koje sam shvatila da imaju istu nit koja ih povezuje i da pripadaju nečem većem što tek treba uobličiti. Nagrada na konkursu Trećeg Trga mi je donela i uređivanje teksta što je, ispostaviće se, bilo dragoceno iskustvo. Od minijatura koje su imale podnaslove (koje sam potom izbrisala) i u kojima su štrčale neke meni svojstvene ironične upadice kojima sam nesvesno pokušavala da napravim otklon od patetike i distancu od intimne i bolne teme, kao i dopisivanjem pasaža i nekakvog „vezivnog tkiva” oko kojeg mi je Bojan Krivokapić pomagao – tako je tekao intenzivan rad na tekstu.

Nedisciplinovana, sklona rasplinjavanju i nezavršavanju stvari do kraja, kakva jesam, sada vidim da je bilo vrlo produktivno da mi se zadaju zadaci i rokovi, kao i da se o tekstu razgovara. U tome je pomogao i Ognjen Aksentijević. Bila sam već u tolikoj meri uvučena u tekst da nisam videla drvo od šume. Imaš osećaj da se rukopis večno može dopisivati i da nikada nije završen. Koji je to momenat kada ćeš staviti poslednju tačku? Pojedini delovi su bili napisani u prvom, a neki u trećem licu, da bih došla do toga da forma obraćanja u drugom licu najviše odgovara temi, poetici i cilju koji želim postići, pa sam sve usaglasila tako da obraćanje naratorke bude sugestivno, da vodi, gotovo hipnotiše, da se razračunava sa sobom i sa tobom, da govori i tebi i sebi.

Za drugo izdanje sam želela da „bude sve po mom,” pa sam tako uključila i ilustratorku Sonju Bajić čijim sam radom oduševljena. Takođe, opredelila sam se za saradnju sa lokalnom ekipom. U pitanju je Bulevar Books knjižara koja se bavi i izdavaštvom (za sada još uvek kao mali igrač na sceni), a sa kojom delim iste vrednosti – to su ljudi koji uz pomoć štapa i kanapa u našem gradu čine sve što je u njihovoj moći da se nešto lepo i korisno dešava, održavaju razna muzička i književna dešavanja, poklanjaju pažnju kvalitetnim izdanjima itd.

Pioniri maleni, mi smo vojska prava, svakog dana rastemo ko zelena trava omiljena je pesma junakinjine mame, kako pišete na uvodnim stranama. Kako ste se odlučili za naslov i kako ste bili zamislili (ili kako biste voleli) da se čita knjiga? Podelite i neke od utisaka čitalaca.

Pogrešno shvaćeni stihovi, odnosno namerno pogrešno interpretirani stihovi su nešto što me beskrajno zabavlja. Pisati znači vešto krasti, a krasti se može parče razgovora na ulici, neprimetno se može maznuti i nešto što nas je „pomerilo” dok smo i sami čitali književno delo koje se u nas upisalo i zauvek nas promenilo pa ćemo u svom pisanju pokušati da izazovemo taj isti efekat, a krasti se može i od dece jer su dečije rečenice prava spontana umetnost („čuđenje u svijetu”). Recimo da sam za ovaj naslov iskoristila ovo poslednje (smeh).

Zamislila sam da se knjiga čita u jednom dahu kao da ste progutali neku pilulu (ili kolačić madlene) koja vas „vozi” kroz tuđa sećanja koja tog trenutka postaju i vaša i da se gubi ta granica između sopstvenog, porodičnog, generacijskog i kolektivnog kada su sećanja u pitanju. Poželela sam da ljudima prijaju svi ti mirisi, ukusi, boje, dodiri, zvuci koje sam pokušala da izazovem, da se osećaju kao da su se i sami okupali u moru svog detinjstva, da shvate šta je zaista važno u životu (kako ovo pretenciozno zvuči!), da dožive pročišćenje i da nađu oslonac u junakinji koju je svašta lomilo ali ona hrabro uspeva da se pokupi i u svemu nađe neku svrhu.

Neki od utisaka čitalaca su: „Kao da sam sebe videla odgore, dronom”, „Otkud je ona mogla znati za ovo? Nisam više mogla da razdvojim koja su moja, a koja junakinjina sećanja”, „Slano detinjstvo”, „Na dinstanom ličnom iskustvu dodati nekoliko punih kašičica novosadske avangarde (i mediteransko-ravničarske poetike prostora), umešati sa filmom Neposlušni Mine Đukić i začiniti Kišom”. Takođe, Ana Vučković i Milica Vučković su na sebi svojstven način, veoma rečito i analitično, dale svoj komentar o knjizi što me je posebno dirnulo. Osim toga, nekoliko njih mi je reklo da bi voleli da su baš oni napisali ovaj roman ili da bi voleli da skupe hrabrost i napišu tako „filmičnu, nostalgičnu, životnu i živu” knjigu.

Ukoliko se Vaš spisateljski rad u ovom romanu okreće sećanjima, odnosno da svaka fikcija ima izvore u onome proživljenom, jedinstvenom i samo našem, je li to „pronalaženje same sebe” onakvima kakvi smo bili nekada, odnosno kako se osećala Vaša junakinja na Jadranu, na rajskom ostrvu sa dečakom s kojim je izmislila tajni jezik?

„Biti ona ista devojčica na moru gde god pošla, biti ona ista devojčica u moru” možda zvuči naivno, ali nije lako dostižno, nekad je i nemoguće.

Ukoliko se pozovemo na definiciju nostalgije koja seže u XVII vek, a dao ju je švajcarski lekar Johanes Hofer koji je primetio da osobe mogu patiti od bolesti za koju je karakteristična čežnja za izgubljenim domom, a koja ih može dovesti do stanja u kome gube dodir sa realnošću, da li biste rekli da dok ste kraj Dunava čeznete za morem, i obratno? Koliko taj opisani prostor iz romana može predstavljati suptilni mehanizam društvene kritike? (Tvoja čežnja za morem samo je hipertrofija čežnje za izgubljenim detinjstvom. Ne kopaj preduboko, može biti opasno. Teško je izgubiti more nekoliko puta: najpre Pramore, zatim Panonsko, a potom i Jadransko, pa onda skupo plaćati da do njega dođeš i da se u njemu kupaš. Demonštrand, osećaj koji te toliko često hvata da si mu morala dati ime.)

Izgubljeni dom ne mora biti adresa na kojoj si nekada stanovao, može biti nešto što si osećao kao svoje, gde si bio srećan, spokojan i zaštićen, gde si bio TI. Potraga za celovitošću i uporištem pa makar ono ne predstavljalo fizičko mesto koje postoji, već utehu sećanja, jezika ili čak osećaja, ona znači: ne izneveriti sebe.

Društvena kritika je prisutna u romanu, moj „očekivani čitalac/čitateljka” će je uočiti jer i on/ona primećuje sve te stvari oko sebe i prima ih k srcu (koje zbog svega toga biva sve načetije i oštećenije, počinje da se ljulja). Sve što mi je važno suptilno sam utkala u tekst (kako ste Vi to lepo primetili), a suptilnost tog prokazivanja negativnih pojava u društvu dolazi iz potrebe da se ideološko i stilsko dovede u ravnotežu. Nema ničeg goreg nego kada kao čitateljka primetim nameru koja se krija iza teksta, tad se tekst raspadne pred mojim očima.

Naći balans između društveno-angažovanog postupka i dobre književnosti koja ima vrednost tako da ni jedno ni drugo ne ispašta je jako teško. Ne težim ni pukoj angažovanosti nauštrb umetnosti (jer to bi bio aktivistički proglas a ne književnost) niti tekstu koji ne promišlja, ne postavlja pitanja već lebdi u vazduhu lep i samodovoljan, bez ikakve odgovornosti i aktuelnosti, zatvarajući oči pred nepravdama sveta oko nas.

Želiš da pišeš kao umetničko klizanje, kao što gimnastičarka lako vrti svilenu traku u spiralu oko svog tela, kao cvet, i kao talase, i kao vatru, želiš da pišeš kao da imaš tri crnkinje iza sebe kao prateće vokale koje se njišu, a ne otimaju ti tačku. Kakav je zapravo „život“ savremenog teksta, kako pronađete pravu meru, i možemo li u budućnosti očekivati dužu formu, osećate li je kao potrebu?

Vodim se ovim: pisati uprkos svemu i u inat svemu (i prekarijatu i poslovima sa punim radnim vremenom koji nemaju veze sa književnošću, i kućnim poslovima), ukrasti od kapitalizma vreme za pisanje. Pisati, ne zahvaljujući bilo kome i bilo čemu, nego uprkos svemu. Pišem o onome što me se tiče, forma je nebitna.

Dolazi novo vreme, razdrljeni boem sa svojim je*ačko-ratničkim narativom linearne strukture na stotinama stranica sve više odlazi u zaborav, a zamenjuje ga iskrena i autentična osećajnost koja se ne stidi same sebe i koja više ne ćuti. Zamenjuje ga stvarno iskustvo koje je stilski vešto, dirljivo i duhovito preoblikovano u književnost u bilo kojoj formi, pa čak i toj potcenjenoj i nepriznatoj – kratkoj, fragmentarnoj i sl. Ne patim za dugom formom i ona mi nije imperativ da bih bila „vidljiva” i „uspešna.” Držim se toga da je: „Bolje ne raditi ništa nego formalno raditi na vidljivosti onoga što za imperiju postoji” (A. Badiju). Zapravo, izazov mi je da se okrenem još kraćoj formi, kratkoj priči, čak mikropričama o ljudima i pojavama oko nas.

Ukoliko se ceo život može proživeti s pokidanim srcem koje se ljulja, srcem koje osetiš, a koje ne boli: na tom tragu, da li je za Vas pisanje oslobađanje, suočavanje ili nešto treće (tekstualnost jeste seksualnost)?

Sve od navedenog – i oslobađanje i suočavanje i zadovoljstvo, a zajednički imenilac jeste: isterati stvari na čistac. Izbacivanje/sakupljanje smeća. Moji porivi za pisanjem su razni. Potreba, terapija, pobuna, osveta, uživanje. Osvetiti marginalizovane, boriti se za nevidljive, kao kada siledžije maltretiraju one koji su drugačiji (jer ih ne razumeju, jer im zavide) a ja ih branim, eto to želim da postignem i svojim tekstom.

I na kraju, koji tip literature volite, i koje su Vam knjige trenutno na noćnom stočiću (ako čitate pre spavanja)? Zapravo, kada čitate?

Volim literaturu posle koje više nisam ista (D. Kiš, Dž. Džojs, T. Man, V. Nabokov, S. Tišma), volim hrabru literaturu (Daša Drndić), volim literaturu koja je sočna (Olja Savičević Ivančević), volim literaturu koja je pank i „moja” (Maša Kolanović), volim literaturu koja je perverzna (Asja Bakić), pronicljiva i duhovita (V. Ivančić, B. Dežulović, D. Ugrešić, R. Grlić, B. Ćosić) i koja mi je bliska stilski, generacijski i koja progovara o temama koje me okupiraju (Smrtova djeca, Yugoslav, Uhvati zeca, Kosa posvuda). Trenutno čitam Semezdina Mehmedinovića i smeškam se.

Najviše čitam u vozu na relaciji grad-priroda/priroda-grad i čitam u krevetu. Nešto što me nedavno vratilo čitanju (i pisanju) iz one bljutave, komatozne faze kada sve čitate napola i držite po stanu dve do tri otvorene knjige, a nijedna vas ne drži jeste Aglaja Veteranji, Zašto se dete kuva u palenti i Saša Stanišić, Porijeklo.

Info:

Andrea Popov Miletić (Novi Sad, 1985) autorka je zbirke priča Bezazlene crtice objavljene u ediciji Prvenac, SKC Kragujevac, 2013. Zahvaljujući nagradnom konkursu Trećeg Trga objavila  je roman Pioniri maleni, mi smo morska trava (Beograd, 2019) koji je ušao u širi izbor NIN-ove nagrade i uži izbor Vitalove nagrade Zlatni suncokret. Haiku na engleskom jeziku objavljen joj je u online i štampanom zborniku Vladimir Devide Haiku Award (The International Academic Forum, Osaka, Japan). Osvojila je prvu nagradu 14. West Herzegowina festa za kratku priču Čovek koji nije video Deda Mraza; Široki brijeg, BiH, 2016. Priča Ja sam svakog dana sve više nemirna publikovana je u višejezičnom zborniku Biber 02, CNA, Beograd/Sarajevo, 2018. Zastupljena u štampanim i onlajn časopisima: Rukopisi, Sveske, kARTon, Afirmator, Konkursi regiona, Balkan express, PULSE, Alma, Republika, knjizevnost.org, strane.ba, Polja, astronaut.ba, covjekcasopis.art.blog, Libartes. Dnevničke beleške Ostani suva danas u Pečuju objavljuje kao rezultat rezidencijalnog boravka, projekta realizovanog u saradnji Fondacije Novi Sad 2021 i Pečujskog programa za pisce Pécsi Íróprogram (Mađarska, 2017.) Uvrštena je u antologiju Novosadska ženska proza: od ispovesti do putopisa (priredila Vladislava Gordić Petković). Proza joj je prevedena na makedonski, albanski, nemački i engleski jezik.

Fotografije: Vojin Ivkov