Andrej Josifovski, Pijanista – Alternativni identitet grada

Izložba Pijanista- pet godina na ulici, zid i delo… u Velikoj galeriji SKC-a prilika je da se na jednom mestu vide najznačajniji radovi Andreja Josifovskog. Beogradski umetnik potpisao je u Beogradu i Srbiji mnoge murale, različitih formata i tema, i intenzivno se posvetio menjanju urbanih pejzaža u poslednjih pet godina.

Andrej Josifovski je arhitekta po obrazovanju, i asistent na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Pokretač je Runaway Street Art festivala, manifestacije koja promoviše uličnu umetnost, i koja je promenila duh i atmosferu jednog dela Bežanijske kose. U razgovoru za City Magazine, Andrej kaže da je aktuelna izložba u SKC-u presek dosadašnjeg stvaralaštva, i otkriva da trenutno skuplja snagu za naredne poduhvate.

Kako je izgledao taj put od gerilskih radova i poluanonimnosti do velikih, naručenih radova?

Ja znam šta najviše volim. Ja živim za tu gerilu i vodu, to je ono što odražava moje biće. Ovo ostalo je usput. Ja volim da kažem, kad me zovu i pitaju da li ti crtaš (dobro je što im deluje da ne crtam)  – pa mora i da se živi od nečega. Ali nisu to veliki kompromisi – uglavnom je tu sloboda, osim što je zadata tema. Ne daju mi da precrtavam, a to ne bih ni radio.

Da li se sećaš trenutka kada si prvi put stao ispred nekog zida, i pomislio da bi želeo da ga oslikaš?

To je bilo 2011, na jednom mitingu, kada sam došao da gledam mog druga i kolegu koji je oslikavao jedan zid. Meni je to bilo izuzetno zanimljivo, i tada sam rekao – hoću i ja ovo da radim! To je bio trenutak kada sam poželeo to da radim. Kasnije su došli neki radovi koje sam izvodio bez ikakve prethodne pripreme. Bilo je samo nekoliko radova pre te 2014, od kada računam svojih prvih pet godina. Reč o jednom muralu na Bežanijskoj kosi, zatim i rad koji smo uradili u fabrici Zmaj u Zemunu – sećam se da smo danima išli tamo, potrošili tonu boje. Ništa nismo znali o tome, osim što smo izašli da crtamo. U 2013. smo uradili jedan rad, to je bila Gejša na zaštitnoj ogradi Japanske ambasade. U 2014. sam uradio svoj prvi rad (ja ga smatram prvim) – to je mural Novaka Đokovića, na kom on izgleda kao karikatura. On je i dan danas na istom mestu, a da ga niko nije dirao. Kada pogledam taj mural, vidim evidentan napredak u svom radu – posle pet godina je ogromna razlika.

Da li su neki radovi prekrečeni?

Prekrečen je taj mural na kuli Geneks, koji je neshvaćen, ali ne od strane stanara, već od strane supruge pokojnog arhitekte i njegove ćerke. Nestao je i mural na kom je naslikana mačka, kada je rekonstruisan Kosančićev venac. Prekrečeni su ti neki gerilski radovi, koji su smetali, normalno. Ovi ostali radovi stoje, nisu promenili mesto, i niko ih nije uništio.

Koliko je fizički teško i zahtevno raditi jedan mural?

Do skoro sam govorio da nije teško, a onda sam se susreo sa skelom koja je pokrivala 400 m² na Dorćolu, i shvatio sam tog prvog dana kad sam došao kući, da mi se tresu ruke i noge. Nisam ni bio svestan da sam se tog dana hiljadu puta popeo i sišao niz merdevine, poneo boje itd. Tako da u tom smislu ume da bude jako zahtevno. Mural u Apatinu, koji je bio slične veličine, bio je težak samo iz razloga vremenskih uslova – četiri dana zaredom je padala kiša, ali sam imao mašinu za rad na visini, pa je u tom smislu bilo mnogo lakše, jer sam se vozio po zidu.

Kako biraš lokacije?

Meni je to jako bitno, s obzirom da sam arhitekta. Određeno mesto je jako bitno, odnosno duh tog mesta. Kad radim murale imam taj koncept da ih uklapam u okolinu, i da pravim novi vizuelni identitet, da grad živi sa tim muralima.

Kako si pokrenuo Runaway Street Art Festival na Bežanijskoj kosi? Kako je lokalna sredina reagovala na njega?

Prvo je bilo teško objasniti šta ja hoću da radim, zbog čega, dobiti prvu fasadu. Posle te prve oslikane fasade sve je postalo mnogo lakše – ljudi su ranije znali moje druge radove, „prizemne“, a  kad je došao taj veliki zid, postalo je sve mnogo lakše. Sada me ljudi već sami zovu za svoje fasade, i nude mi saglasnost. Za sada je na Bežanijskoj kosi stvoreno oko 500 m² oslikanih površina, što je otprilike nekih 7, 8 velikih fasada. Ugostio sam oko 15 umetnika, tri strana i 12 domaćih. Sve do ove godine, kada je kampanja Srce na hejt pomogla realizaciju jednog zida, sve je bilo na moju inicijativu, i uz moju realizaciju, uz pomoć nekih ljudi koji su pomagali festival.

Danas se tokom deset minuta šetnje po Bežanijskoj kosi vidi toliko stvari, ili kako bi jedan moj profesor kog izuzetno cenim, rekao: „Ti radiš sjajnu stvar, da malo boje vide i oni koji nikad neće ući u muzej”.

Nedavno si na Dorćolu naslikao mural nadahnut likom devojčice Akiko iz romana Stefana Tićmija Ja sam Akiko.

Ja sam sa udruženjem Donji Dorćol, na njihovu inicijativu da se napravi nešto slično kao na Bežaniji, napravio ispostavu festivala koju smo nazvali Downtown Runaway. U okviru drugog dela ovog festivala, u trećoj nedelji septembra uradio sam taj mural na Dorćolu. Naslikao sam devojčicu Akiko. To je najzahtevniji i najveći moj poduhvat ikada do sada, mural koji ima snažnu poruku, sa mojom vizijom kako izgleda ta devojčica koja je drugačija od drugih.

Šta si radio do sada u inostranstvu?

Radio sam murale u Grčkoj, Italiji, Kubi, Americi. Bilo je poziva, nešto sam radio i u svojoj režiji. U Americi sam uradio jedan gerilski rad na kom je Dragan Jovanović, glumac, sa jednom replikom iz serije Moj rođak sa sela. Na Kubi sam slikao Hemingveja i Andrića, i jedan mural na kom je Čvarkov iz serijala Državni posao. Radio sam jedan gerilski rad u Italiji, i u Grčkoj.

Da li još uvek radiš gerilske radove?

Da, oni su mi najdraži. Imam sad ceo serijal, zove se Zlatno doba. Uskoro ću početi da postavljam te spomenike po gradu. Jedan je Zlatni kontejner, zatim slede i Zlatna mešalica za beton, Zlatna motorna testera. Dakle – zlatno doba neimarstva.

Šta imaš u planu?

Postoji nekoliko murala koji bi trebalo da se realizuju. Trenutno se dogovaram oko jednog murala u Kolumbiji u novembru, ali o tom –potom…

Kroz izložbu

Na izložbi Pijanista – 5 godina na ulici, zid i delo koja je otvorena 3. oktobra u SKC-u, nalaze se fotografije najznačajnijih murala Andreja Josifovskog koji su urađeni u proteklih pet godina, kao i premijerno predstavljeni video radovi o tome kako nastaju gerilski radovi – na kopnu i u vodi (murali koji se nalaze na gradskim mostovima). Izložbu prati i istoimena monografija u izdanju Runaway festivala, a kratke impresije o radu Josifovskog u njoj su izneli Nikola Kojo, Miroslav Raduljica, Milan Lane Gutović… Izloženi su i dokumenti o radovima koji su nastajali pod poznatim sloganom Usraću se – fotografije crteža, intervencija, objekata, i izložbi, a prvi put se mogu videti i ilustracije za knjigu Tajne slavnih Srba, koja tek treba da se nađe u prodaji.

Segmenti izložbe nazvani su – Gerila, Voda, Zid buntovnika, Portreti, Festivali, Posao, Giganti.

Gerila, objašnjava Andrej, predstavlja gerilske radove, angažovane i buntovne, dok segment Voda predstavlja radove koje su ljudi prepoznali kao nešto što im je najbliže.

„Kada su gerilski radovi u pitanju, postoji jedan zid na Novom Beogradu koji oni redovno kreče, a ja redovno crtam. To je jedan put kojim moraju da prođu i ministar i predsednik opštine, pa je za poruku idealan. Tu su nastajali Jedina istina, Banana, Bojanka, Banana grb. Bio je jedan rad Hitna pomoć, zatim i rad Kora od banane pored jednog igrališta za basket. Ti radovi su se bavili aktuelnim temama i dešavanjima.

Rad Jedina istina nastao je kada je prekrečen jedan mural u Novom Sadu, kao odgovor na to. Banana je bila nastavak toga, rekao sam da je to državni grb zapravo. A onda, kada su i to prekrečili nacrtao sam bananu kao u bojanci, sa linijama i mestima za bojenje, i pisalo je: „Ako već krečite ovaj zid ofarbajte mi bananu kako treba”. Pored basket terena nalazio se rad na kom dete igra košarku, a pored je velika banana na koju može da se oklizne.

Moj prvi rad na vodi bio je ronilac koji ima disaljku, i simbolisao je borbu za umetnost i kulturu, usledili su – plivač koji pliva uzvodno, ruke koje sviraju (sviraju u odrazu vode), ruka davljenika.

Tu je i Galeb Džonatan Livingston, galeb koji je više od svega voleo da leti, i na kraju je zbog toga platio cenu. Poslednji rad na vodi je ta Poruka u boci.“

Među radovima u delu izložbe nazvanom Portreti nalazi se i prvenac – mural na kom je predstavljen Novak Đoković.

„Za taj rad sam dobio i prekršajnu kaznu koju sam morao da platim– ta presuda je ovde izložena. Tu su i razni drugi portreti – srpske vojvode, Miroslav Raduljica. Na izložbi su predstavljeni ti neki upečatljivi radovi.”

U segmentu izložbe nazvanom Festivali, objašnjava Andrej, nalaze se radovi sa sva dosadašnja tri izdanja Runaway Street Art festivala, kao i rad sa ovogodišnjeg festivala Dani urbane kulure u Čačku. Segment izložbe nazvan Zid buntovnika predstavlja ljude koji su Josifovskog podržavali na dosadašnjem umetničkom putu, dok deo Giganti predstavlja radove koje su naručile velike kompanije. Naručeni radovi predstavljeni su i u segmentu izložbe Poslovi. Među njima se izdvajaju mural koji se nalazi na jednoj fasadi u Apatinu (najveći koji je do tada uradio), kao i portret Đure Jakšića, prvi mural koji je osvanuo u Srpskoj Crnji.

Preko puta tog murala nalazi se još jedan – Devojka u plavom, čuvena slika Đure Jakšića. Zanimljivi radovi su i mural rađen za jedan dečji vrtić, a na kom su žirafe, i angažovan mural Ulov bele čaplje urađen za jednu ekološku organizaciju koja se bavi uređivanjem obale Dunava u Krnjači.