Bisera Veletanlić: Volim kad publika zna kako dišem
Zlatni dan, Milo moje, Nikad više, Baj, baj, baj, ali i plava kosa do uha i specifična energija na sceni, prvo je na šta pomislimo kada neko kaže – Bisera Veletanlić. Međutim, muzika nije jedini talenat pevačice čija karijera traje duže od pola veka, koja nastupa podjednako zdušno i danas na pragu svoje osamdesete godine, najčešće u pratnji svog sestrića Vasila Hadžimanova. Bisera se bavi i slikanjem. U Centru za kulturnu dekontaminaciju mogli smo tokom otkobra da pogledamo izložbu njenih likovnih radova.
„Slikam jer volim da se igram bojama, da se na taj način izrazim, ali to nije često. Uglavnom ujutru slikam, a desi se i da mesecima ne priđem ramu”, kaže za City Magazine Bisera Veletanlić, a mi je pitamo – da li peva dok slika?
Ne pevam, ali slušam muziku, i to ljude koji mi puno znače u životu. To su uglavnom crni američki muzičari, oni koji čine da ta zemlja ne bude samo kantri i vestern.
Vaši nastupi su energični i teško nam je da zamislimo da ste bili disciplinovani i sedeli kod kuće tokom onih dana kada je na snazi bio policijski čas?
Ja sam Devica u horoskopu i veoma sam disciplinovana. Nisam izlazila pet nedelja iz kuće jer sam rekla sama sebi – tako sada mora. Nije to nešto što se dešava samo nama i samo ovde u Srbiji. To se dešava u celom svetu i ako hoćemo da se iz toga izvučemo najbrže moguće onda ne možemo izigravati budalaste heroje. Sada izlazim, ali obavezno nosim masku, rukavice ponekad.
Da li ste imali onlajn nastupe i šta uopšte mislite o koncertima bez živog kontakta sa publikom?
Ne, nisam nastupala onlajn i ne sviđa mi se to. Možda sam malo zaostala, možda malo više, ali ti koncerti bez publike su mi besmisleni. Ja volim da skočim na binu, da je Vasilov bend tu i da publika tačno zna kako dišem.
Umalo da 1980. nastupite na Pesmi Evrovizije. Ove godine to takmičenje je otkazano usled pandemije, ali je održan revijalni onlajn šou. Da li ste gledali i kakvi su vam utisci?
Gledala sam i ne dotiče me uopšte. Ako će nam se život nastaviti onlajn u svakom pogledu, pa i muzičkom, onda će to biti baš tužno.
Da li pratite domaću muzičku scenu?
Slušam, zapažam i dobre stvari i očajne, ali ne znam da vam kažem imena. Najviše mi smeta muzika koja nema dušu. Ja kada sam počinjala da pevam trudila sam se da biram pesme koje razumem i koje mogu da osetim, da ih proživljavam dok sam na sceni. Ja se cela predam pesmi i publici, drugačije ne umem, a i neću.
Da li bi to onda mogao da bude i vaš savet mlađim kolegama – da se sasvim predaju svojoj umetnosti i svojoj publici?
Smešno mi je to sa savetima mlađima, jer znam da me neće poslušati. Nisam ni ja nikoga slušala kada sam bila na početku karijere. Išla sam, ako treba, i glavom kroz zid. Prema tome, nema saveta. U se i u svoje kljuse, kako osećaš tako reaguj.
Ako nema saveta, da li možemo od vas da dobijemo preporuke – šta da čitamo, koje filmove da gledamo tokom zime koja je pred nama?
Uvek preporučujem knjigu Mali princ. To je priča za sva vremena i za svakoga, priča iz koje može mnogo da se nauči, ali i da se zabavi. Poklonila sam svoj primerak i baš sutra planiram da kupim sebi ponovo tu knjigu i da uživam.
A da li i dalje uživate gledajući Ligu šampiona?
Gledam, kako da ne, ali se ljutim na Barselonu, mnogo se ljutim. Pala mi je Barselona. A ljutim se i kada gledam tenis. Volim da gledam sport ali me ljuti kada gube oni za koje navijam. Ja sam sportista, ali televizijski!
Šta osim ljubavi čini vaš zlatni dan?
Zar nije ljubav dovoljna? Ja mislim da jeste.
Fotografije: Anđela Zebić
