Boban Filipović: Paleoumetnik koji dinosauruse vraća u život
Nova saznanja
Tragovi prošlosti uopšte nisu nemušti koliko nam se čini. Fosili ćute samo pred laicima, ali, kad ostanu nasamo s paleoumetnicima, pričaju bez prestanka. Boban Filipović, tridesetsedmogodišnjak iz Užica, pažljivo ih sluša već 16 godina. Na osnovu podataka iz stručne literature do sada je napravio više od 50 realističnih modela izumrlih životinja, koji podsećaju na preparirane eksponate.
„Moj prvi susret s paleoumetnošću odigrao se, kao i kod većine, u ranom detinjstvu. Bile su to knjige iz osamdesetih godina prošlog veka, na kojima su dinosaurusi prikazani kao tromi giganti čiji se repovi vuku po zemlji. Nova naučna saznanja promenila su našu predstavu o prošlosti. Savremeni modeli, kakve pravim u prirodnoj veličini, ne podsećaju na zastarele prikaze iz mog detinjstva. Paleoumetnost zahteva da se za svaki novi rad nadogradi i preispita postojeće znanje. Na taj način pomeraju se granice u branši i postavljaju viši kriterijumi“, kaže Filipović, koji je diplomirao paleontologiju na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu.
Modeli dinosaurusa mogu da se naprave na nekoliko načina. Rekonstrukcija na osnovu kompletnog skeleta je najzahvalnija, ali to je retkost. Paleoumetnici moraju da prikažu i vrste čiji su ostaci nepotpuni. Rekonstrukcija životinje se u tom slučaju kreira tako što se delovi koji nedostaju dopunjuju na osnovu najbližih srodnika iz iste taksonomske familije. „Ako bismo, na primer, imali gotovo sve podatke o surom orlu i kopcu, ne bi nam bilo teško da rekonstruišemo fragmentarne ostatke mišara i stvorimo opštu sliku o njegovom izgledu“, objašnjava naš sagovornik.
Povezani članci
Međunarodna karijera
Beograđani su Filipovićeve radove mogli da vide 2008. godine u galeriji SANU, na samostalnoj izložbi Archosauria – vladavina reptila, koja je obišla još nekoliko gradova u zemlji. Posle toga, delovalo je kao da je nestao sa scene, ali je, zapravo, dobio status samostalnog umetnika ULUPUDS-a i ostvario zavidnu međunarodnu karijeru.
„Prvu saradnju s inostranstvom ostvario sam uz pomoć dr Dejvida Krausa s Univerziteta Stoni Bruk u SAD. Želeo sam da uradim model biljojeda simozuhusa, srodnika krokodila, koji je živeo pre oko 70 miliona godina. Poslao sam molbu dr Krausu da mi ustupi nepublikovane podatke o vrsti kako bih mogao da radim, ali, kad je video moje modele, dobio sam ponudu za zvaničnu rekonstrukciju. Simozuhus je jedan od mojih najkompleksnijih zadataka. Morao sam da rekonstruišem ‘pancir’ – veliki broj koštanih pločica koje su prekrivale telo životinje. Trud se isplatio. Model je bio nominovan za nagradu, publikovan je na naslovnoj strani monografije vrste, izlagan je nekoliko puta na izložbama o izumrloj fauni Madagaskara, a sad se nalazi u prirodnjačkom muzeju u Denveru.“
Nauka povlači granice
Očigledno je da kreativci, koji se bave rekonstrukcijom izumrlih životinja, nemaju slobodu koju uživaju konvencionalni umetnici. Njihove granice povlači nauka i oni rade poput detektiva koji se zatekao na mestu zločina. Tu i tamo, u sedimentnim stenama, priroda im je najčešće ostavila po neki fosilizovan trag – kost glave, kandžu ili otisak stopala, a njihov zadatak je da uklope paleontološka znanja u širu sliku i predstave glavnog aktera. Dobru osnovu za pretpostavke pružaju suprotne okolnosti. U sedimentima ponekad ne ostaju očuvani samo malobrojni delovi životinje, već celokupni segmenti ekosistema i fosili koji mogu biti toliko detaljni da pod mikroskopom, zahvaljujući melanozomima (organele s pigmentom), otkrivaju čak i boje perja.
„Trenutno je u svetu poznato na stotine vrsta dinosaurusa. Fosilni ostaci, pored morfoloških, sadrže veoma vredne informacije o detaljima iz života neke jedinke, koje se moraju uzimati u obzir prilikom stvaranja paleoumetničkog dela. Ukoliko, na primer, postoje tragovi zuba na fosilizovanim kostima, možemo otkriti da li je dinosaurusa povredila grabljivica ili pripadnik iste vrste. Na osnovu patoloških promena, može se utvrditi da li je preživeo povredu ili uginuo od infekcije. Ako vidimo prisustvo medularne kosti, koja služi kao rezerva kalcijuma za izgradnju ljuske jajeta, znaćemo da je reč o ženki. Ponekad imamo uvid i u ponašanje. Okamenjeni tragovi jednog velikog mesojeda, na primer, ukazali su na složene udvaračke rituale kakvi su danas prisutni kod ptica. Mužjaci te vrste su se verovatno trudili da ’plesom’ impresioniraju partnerku“, nastavlja Filipović za City Magazine.
Najznačajnija nagrada
Šta se dešava kad se model posle šest ili više meseci rada privede kraju? Paleoumetnici, nažalost, gotovo nikad ne izlažu radove s umetničkom pompom i ne postaju zvezde. Mesto za njihove modele pronalazi se u galerijama muzeja, naučnim magazinima ili knjigama. Niša u kojoj deluju pomalo je skrajnuta, ali sasvim dobro razvijena da istakne ključna imena. Radovi najboljih se prepoznaju i cene kako u paleoumetničkim okvirima, tako i u naučnim krugovima. Filipovićevi modeli mogu se videti u stalnoj postavci Muzeja Donje Saksonije u Hanoveru, Muzejskog centra Dikinson u SAD, Prirodnjačkog muzeja u Minsteru, Prirodnjačkog muzeja u Firenci i na putujućim izložbama italijanske firme Geomodel, s kojom godinama sarađuje.
„Paleoumetnost bi mogla da ima lepu primenu u našoj zemlji“, kaže paleontolog i umetnik. „Za to postoje okolnosti, ali izgovor da nema novca odnosi pobedu uprkos tome što se više potroši na koncerte na trgovima i plakate za političke kampanje. U pojedinim muzejima van Beograda, na primer, mogle bi da se urade interesantne prezentacije lokalnih paleontoloških nalaza. Muzejske postavke su važne jer predstavljaju osnovno sredstvo pomoću kog paleontologija kao nauka komunicira s javnošću van stručnih krugova. Što više upoznajemo sadašnji i izumrli život na Zemlji, više ćemo ga ceniti i bolje čuvati.“
Filipovićev rad je nevidljiv u Srbiji, iako je jedan od retkih stvaralaca koji doprinosi nacionalnom ugledu. Prošle godine je za model alvarezsaurida, malog pernatog dinosaurusa, dobio Lazendorf-National Geographic PaleoArt Prize, najznačajniju nagradu za rekonstrukciju kičmenjaka u svetu. Kaže da će i u budućnosti raditi na prošlosti. Bilo bi šteta da je drugačije.
Povezani članci
