Đurđica Čilić: Književnost, ako je dobra, puno je veća od onog tko je piše

Fafarikul Đurđice Čilić je zbirka autofiktivnih crtica iz svakodnevnog života koja govori o ljudskim vrlinama i slabostima i iznosi na površinu intimne delove svakodnevnih misli.

Kroz priču o dugim i kratkim poznanstvima koja su obeležila njene dane, naratorka nas vodi kroz Vitez, Zagreb i Krakov, popularnu muziku i poljsku poeziju.

Najviše volim onaj trenutak kad se odlučim da ću prevesti neku pjesmu, napisati priču, kad tek počnem raditi na novom članku ili pisati referat za konferenciju. Jedino tad sva gorim. Sve ostalo je manje-više otaljavanje. Nama, podanicima frissona, počeci su sve što imamo.

Povezani članci

Beograd je drama, akcioni film: Ida Prester o tome šta voli, a šta joj smeta u glavnom gradu Srbije

Ejdur Ava Olafsdotir: Knjige su te koje pronalaze nas kad su nam potrebne

Vaši mnogobrojni pratioci na društvenim mrežama imali su prilike da čitaju delove iz Fafarikula i pre objavljivanja knjige. Koju ulogu, iz vašeg iskustva, društvene mreže igraju u povezivanju pisaca i čitalaca?

Dobra strana te lako uspostavljene veze je da olakšava komunikaciju, dogovore za promocije, primitak komentara čitatelja. A negativno je to što autor (ili wannabe autor) dobiva instantnu reakciju na svoj tekst koja je nerijetko pretjerana. Gotovo da nema osobe na Facebook-u koja je objavila neku solidniju crticu a da se ispod nije našao komentar: „Ovo je sjajno. Moraš objaviti knjigu“. Tašte osobe, kakva sam i sama, nekritički prihvaćaju komplimente i evo šta im se desi. Moraju se nositi s ulogom pisca za koju nisu nimalo spremni.

U Fafarikulu nailazimo na čitav spisak poljskih pesnika i imamo prilike da pročitamo nekoliko pesama u vašem prevodu. Da li je teže prevoditi poeziju ili prozu?

Opće je mišljenje da je poezija zahtjevnija zbog svoje jezične ekonomičnosti i stilske osjetljivosti. Iako sam manje prevodila prozu, išlo mi je jednostavnije i brže. Ali u poeziji mi je ljepše. Tako da je meni lakše ono što je teže samo zato što je to teže – ljepše.

Imate li omiljenog poljskog pesnika, pesnikinju, pesmu?

Najdraži mi je poljski pjesnik onaj kojeg trenutno prevodim. Bez ostatka utonem u tekst i zaljubim se. Sad je to Bronka Novicka koja piše na granici poezije i proze. Donedavno su to bili Adam Zagajevski i Vislava Šimborska, čije sam zbirke prevodila zadnjih mjeseci, a prije i poslije svih – Zbignjev Herbert.

U knjizi pominjete i veoma dirljiv susret sa Olgom Tokarčuk. Da li veliku književnost staraju samo veliki ljudi?

Ne, nikako. Dobru književnost stvaraju i veliki i mali, i divni i grozni ljudi. Da smo u životu čitali samo knjige koje su napisali veliki, dobri ljudi, skromno bi bilo naše čitateljsko iskustvo. Književnost, ako je dobra, puno je veća od onog tko je piše. U našem je vremenu previše pažnje posvećeno autoru. Njega se slika, pita, analizira. Ako on stvarno ima nešto za reći, kazao je to u knjigama. Olga Tokarčuk je, sudim na temelju skromnog poznanstva, divna osoba. Ali držim da je velikom autoricom nije učinio njezin karakter nego talent i trud.

Koji je vaš odnos prema Nobelovoj nagradi za književnost? Smatrate li da je u njenom fokusu književnost ili politika?

Nobelova nagrada neodvojiva je od svog političkog aspekta koji joj je dijelom imanentan, a i dodatno upisan izvana. Mnogi sjajni pisci nisu dobili Nobela, a mnogi su se osrednji s njime okitili. Nisam slaba na nobelovce, nikad po tom kriteriju ne posežem za knjigom.

U segmentu pod nazivom Viteški život u Zagrebu pominjete neke od izuzetnih književnih stvaralaca iz Bosne. Kakvo je danas stanje na regionalnoj književnoj sceni? Imamo li velike pisce?

Imamo dobre pisce i imamo sreću da se možemo međusobno čitati iako smo već tri desetljeća u zasebnim državama. Ta prednost da nam ne trebaju prevoditelji a i da knjige putuju čak i kad autori ne mogu ili neće, dobro čini svakoj od tih pojedinačnih „nacionalnih“ književnosti. Taj zajednički jezik se baš slatko ruga našim nastojanjima da se međusobno prezremo i pobjegnemo jedni od drugih.

Iako ste do sada objavili nekoliko prevoda i jednu književnu studiju, Fafarikul je Vaše prvo prozno delo. Imate li nešto novo u planu?

Imam tri knjige prijevoda koje me čekaju. Prije nego što napišem nešto svoje, za što nemam nikakvu garanciju da će biti dobro, radije posegnem za prevođenjem onih za koje jamčim da su već napisali sjajne knjige. Kao prevoditeljica parazitiram uživajući u njihovoj kvaliteti, a zauzvrat ih selim u svoj jezik. To mi se čini fer.

Za više informacija o knjizi i mogućnosti poručivanja posetite arete.rs.

Info:

Đurđica Čilić (1975) rođena je i odrasla u Bosni i Hercegovini, živi u Hrvatskoj.

Godine 2010. obranila je doktorski rad pod naslovom Oblikovanje autora u poeziji Česlava Miloša i Tadeuša Ruževiča.

Radi na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, gde predaje na katedri za polonistiku.

Piše stručne tekstove o poljskoj književnosti 19. i 20. veka, prevodi savremenu poljsku poeziju i piše autofikciju. Fafarikul je njeno prvo prozno delo.