Dragan Mićanović: Mi smo društvo koje teško uspostavlja pravu „meru” u bilo čemu

Sveprisutnog, i dobro je što je postojano i dalje tako, Dragana Mićanovića, uskoro ćemo u sklopu redovne bioskopske distribucije gledati i u hrvatskom ostvarenju Tereza37 reditelja Danila Šerbedžije, filmu koji je ovogodišnji predstavnik naših komšija u trci za oskarovsku nominaciju. Onda ni ne čudi što je upravo taj film i njegova rola u njemu bio u fokusu ovog našeg razgovora sa proslavljenim i cenjenim glumcem.

Pošto Tereza37 zvanično nije hrvatsko-srpska koprodukcija, pa nije moralo da dođe producentskih kalkulacija tog tipa, kako je došlo do vašeg angažmana u ovom hrvatskom filmu?

Ukratko, kako to obično i biva u ovom našem poslu, poziv je usledio od reditelja, Danila Šerbedžije. Rekao mi je da želi da mi ponudi ulogu u njegovom novom filmu, poslao mi scenario kog sam u dahu pročitao, i presrećan pristao da budem deo ekipe Tereze37. Nakon toga su usledile probe u Zagrebu i snimanje u Splitu. Sve u svemu, za mene jedan divan period koji mi je ostao u prelepom sećanju.

Da li ste već bili upoznali sa rediteljskim opusom Danila Šerbedžije i da li ste prilikom razgovora, pregovora i priprema za ovu rolu izučavali dosadašnji rad Lane Barić na filmu?

Gledao sam njegov prvi dugometražni film Sedamdeset i dva dana, i pre nekoliko godina na FEST-u Oslobođenje Skoplja. Posle projekcije smo se videli u Beogradu i već tada pričali o Terezi37. Sećam se da mi je pokazivao slike objekata u Splitu gde bi trebalo da snimamo. Imao je ceo film u glavi i ja sam znao da se „puštam u ruke“ jednom istinskom filmskom znalcu.

S tim u vezi, šta je prevashodno obeležilo Vašu glumačku saigru sa Lanom Barić u ovom ostvarenju, koja bi bila ključna odrednica vaše glumačke saradnje tu?

Lana, kakva je to glumačka snaga, inteligencija… kakav raskošni talenat. I jos pisac scenarija. Prava heroina našeg filma. Smela i hrabra u sredstvima koje je koristila da bi nam dočarala sudbinu te nesrećne i neshvaćene žene. Divna i bo’me zahtevna partnerka. Prava je privilegija raditi sa njom jer se možete opustiti i prepustiti priči da vas vodi i jer imate poverenje jedno u drugo.

Kako ste Vi sebi predočili taj lik, koju ste širu priču ili fiktivnu predistoriju sebi stvorili u slučaju samozatajnog Nikole, o kome iz filma saznajemo prilično malo faktografije, osim da je romantik i da je „Srbin iz Srbije“?

Da, ali to malo što o Nikoli znamo dovoljno je da vidimo da je „drugačiji“, a šta tek reći za našu glavnu junakinju – potpuno neshvaćenu u ovim krutim patrijarhalnim sredinama sa manjkom empatije i gajenjem otklona prema „drugim i drugačijim“. Bolnih tema za naše društvo se dohvatio ovaj film.

Pri kraju filma uz karaoke zapevaćete (zajedno sa Lanom Barić) čuvenu Felićita, da li je to možda nagoveštaj ili znak da ćemo Vas na filmu možda gledati i u nekom filmu sa podosta pevanja, ako ne mjuziklu, premda je njih kod nas zaista malo?

Ako mi dozvolite da budem neskroman, scena karaoka, uz pesmu Felićita, je jedna od najlepših koje sam do sada snimio.

Gledali smo Vas u podosta serija u poslednjih nekoliko godina, nazire li se kraj toj ekspanziji i da li smo već zagazili i u hiperprodukciju?

Da, u poslednje vreme se dosta snima, pa smo eto došli do toga da se pominje i reč hiperprodukcija, a dobro pamtim, ne tako davno vreme, kada produkcije, maltene, nije ni bilo, pa smo svako snimanje nazivali ekscesom. Mi smo društvo koje teško uspostavlja pravu „meru“ u bilo čemu.

Šta je ono što je u ovom trenu najaktuelnije kod Vas na profesionalnom planu (na filmu i, u serijama, u pozorištu)?

Sa nestrpljenjem očekujem prikazivanje serije Nečista krv koju smo radili prošle godine i radujem se snimanju filma Što se bore misli moje. U pozorištu, Uobraženi bolesnik i Vrat od stakla su naslovi koje igram i nadam se još nekoj premijeri u bliskoj budućnosti.

Fotografije: Nikola Predović