Dragoljub Draža Petrović: 24 pitanja povodom 24. rođendana lista Danas
Povodom 24. rođendana dnevnog lista Danas, glavni i odgovorni urednik Dragoljub Draža Petrović bio je podvrgnut gotovo poligrafskom ispitivanju, pri čemu je ustanovljeno da je govorio istinu i ništa sem istine…
Zašto si postao novinar?
Novinarstvom sam počeo da se bavim isključivo zbog okolnosti da je to profesija u kojoj ne morate svakodnevno rano da ustajete. Zato su mi jutra uvek čista egzotika pošto ih retko doživljavam uživo. Okolnost da sam danas novinar najviše dugujem mojoj mami. Tamo negde 1994. godine list Vreme pravio je neku novinarsku školicu, i poslednjeg dana predviđenog za prijavljivanje, ona je odnela u njihovu redakciju moju prijavu. I odande su me rasporedili u redakciju Borbe, gde sam preskočio one klasične novinarske stepenike, izveštavanje sa pijace, već sam odmah počeo da pišem reportaže i pratim crnu hroniku.
Kako se postaje satiričar?
To zanimanje ne postoji čak ni u dečjim snovima, jer nikada niste čuli dete koje je reklo: „Kad porastem biću satiričar!” Okej, nikada niste čuli ni dete koje je reklo: „Kad porastem biću urolog!”, ali taj urolog je završio neke urološke škole, a satiričar može da bude i neko ko nije završio ništa. Samo se, jelte, jednog dana – staroslovenski rečeno – vaspostavio kao satiričar. Ako bismo polazili od etimologije, reč satiričar nastala je od imenice sat, jer satiričar najlakše vidi koliko je sati, najčešće je pet do dvanaest, i imenice čar, jer satiričar opisuje sve čari našeg društva. Tako da je satiričar vrsta časovničara-sociologa.
Šta te najčešće ljudi pitaju kad te sretnu?
Obično kažu: „Šta bi ti radio da živiš u Danskoj, Švedskoj, Švajcarskoj, šta bi pisao, od čega bi živeo?” Ljudi, naime, imaju utisak da u Švedskoj, Švajcarskoj i Danskoj svakih deset sekundi jedan satiričar umre od gladi, jer nema posla. Zato se smatra da svi satiričari ciljano & planirano žive u Srbiji, pošto taj posao može da se radi jedino ovde, u svim drugim zemljama nema leba bez motike. Basara je jednom lepo primetio da su najkraće knjige na svetu Italijanske junačke pesme, Istorija crnogorskog radničkog pokreta i Antologija švedske satire.
Zašto ti je bitan broj 24?
Najpre, moju suprugu sam upoznao kada sam imao 24 godine. A i zbog 24 minuta sa Zoranom Kesićem, emisije u kojoj sam gostovao jedva nešto manje od Kesića, tačno 15 puta.
Zašto (ne) voliš da pevaš?
Hm, to me niko nikada nije pitao valjda iz pristojnosti i sažaljenja prema mom tradicionalnom falširanju, češće otvaranju usta u PLJiŽ-u. Pedantni pratioci PLJiŽ-a su možda primetili da sam za ovih skoro 100 epizoda otpevao samostalno jedan refren. E sad, ja inače ne volim da pevam ni u kafani, ali volim da kod kuće, uglavnom kad sam sam, jer to niko ne bi mogao da istrpi, pronađem karaoke one čuvene pesme koju peva Engelbert Hamperdink, Please release me i derem se na sav glas.
Otkud u tvom životu slova LJ i Ž?
Kad se zezam ja pričam sledeću priču: zove mene Jugoslav Ćosić jedan dan i pita me: „Je l’ znaš da pevaš”. Rekoh – ne znam. „Je l’ znaš da glumiš”. Rekoh ne znam. „Je l’ znaš da imitiraš‟. Rekoh – ne znam! „Je l’ si duhovit‟. Rekoh – nisam! I on kaže: „Nema veze, niko nije savršen” i poturi mi ugovor za PLJiŽ.
Kako je uspeo PLJiŽ?
Mi smo čini mi se snimili tri ili četiri pilot epizode koje nisu nikada emitovane. Dok jednog dana nismo rekli „da, to je to”, pa su na N1 oko 17 sati pustili kajron da večeras u 21 ide nova emisija PLJiŽ. E sad, bez ikakve prethodne reklame, mi smo to prvo veče postigli neki neverovatan rejting i šer. Uspeli smo pre svega zahvaljujući nekom fluidu koji postoji između nas trojice i verujem da se kao Stounsi nikada nećemo raspasti dok sami to ne odlučimo.
Ko je kum PLJiŽ-a?
Emisija se u radnoj verziji zvala „Šta je tu smešno?”, ali je Mićko jednog dana došao na sastanak i rekao – PLJiŽ. Tada sam naučio da treba slušati Mićkovu neverovatnu intuiciju jer je taj termin postao potpuno nov, totalno originalan, iako nas po ulici i dalje zaustavljaju pa pitaju: Je l ste vi iz PLJUŽ-a, PLJOŽ-a, ali je ime postalo zvučno samo od sebe. Mićko je inače majstor za te igre rečima.
Neka anegdota iz života PLJiŽ-a?
Mićko i ja smo našli da su nam preci živeli u istom selu. Mićkov otac i Mićkov stric su iz sela Karan kod Užica, a rođeni brat moga dede Radiše, koji se zvao Siniša, bio je sveštenik u tom istom selu. Pa smo Mićko i ja pre tri godine išli da obiđemo selo Karan, precima u pohode. Čak je moguće da smo po ženskoj liniji daleki rođaci, jer se neka Stojanka udala za tog mog deda Sinišu, popa… a ona je po nekim legendama od Ljubičića.
Šta najviše voliš u redakciji Danasa?
Predivnu vračarsku krovnu terasu sa pogledom na baštu restorana Lovac. Sa terase se, sem te bašte, koja je bila rezervni položaj generacijama novinara Danasa, gde smo ponekad smišljali teme, ćaskali, održavali sastanke, vidi i pola Beograda. Lovac je jedna od retkih kafana koja u skladu sa dobrim komšijskim odnosima u svojoj ponudi dnevne štampe ima i Danas. A ima ponekad i škembiće. Verujte, škembići idu odlično uz Danas. Redakcijska kafana je i Mala Slavija, gde imaju i brizle na žaru, ali imaju i Danas. On nije na žaru.
Koliko su kafane važne za novinare?
Kao što su u onom Bermudskom trouglu na Atlantiku godinama nestajali celi celcati brodovi i avioni, tako su u beogradskom Bermudskom trouglu koji je nekada davno postojao u Makedonskoj ulici, nestali celi celcati novinari od kojih ni danas nema ni traga ni glasa. Ruta tog čuvenog novinarskog Bermudskog trougla bila je ovakva: prvo odeš u kafanu Šumatovac, najbolje rano ujutru, zatim oko podneva pređeš u kafanu Pod lipom i kraj radnog vremena (ne tvog, već njihovog) dočekaš u Grmeču.
Najneverovatniji događaj u istoriji Danasa?
Golub pismonoša koji je zalutao u našu redakciju i šetao se danima po njoj. Možda nam je golub doneo neko pismo, ali nismo utvrdili jer niko danima nije mogao da ga uhvati. Dok čini mi se trećeg dana koleginica Katarina nije dovela svog kuma golubara koji je uhvatio goluba i vratio ga vlasniku. Nije nam doneo pismo, samo mu se svideo redakcijski život.
Zašto ti je značajan Danasov rođendan?
Najviše mi je značajan jer je Danas osnovan 9. juna 1997. godine, a ja sam stao na ludi kamen 8. juna iste godine. Dakle, dan pre. Kada su završili pravljenje prvog broja, mnogi tadašnji novinari Danasa su završili na svadbenoj žurci kod mene. Ja sam tada radio u Našoj Borbi, redakciji iz koje je nastao Danas.
Smisli reklamni slogan za Danas?
Naša deviza je, otkad je Aleksandar Vučić izjavio da ne čita naš list, zapravo: „Danas, list koji ne čita Aleksandar Vučić! Proverite zašto!“ Lično sam je osmislio, mada ta reklama nije tačna – Vučić čita naše novine, što zaključujemo iz njegovih izjava gde kritikuje naše tekstove. Nemoguće da nešto ne čitaš, a znaš šta piše u tome što ne čitaš.
Šta misliš o čitaocima Danasa?
Nas zezaju da nam je tiraž toliki da lično poznajemo sve svoje čitaoce, što i nije daleko od istine, jer smo mi ponosni na svoju publiku, pa se s čitaocima rado družimo, jednom smo zajedno vozili bajs oko Ade, kad god se neki čitalac javi u redakciju sa nekim problemom, ja ga saslušam. Publika Danasa je najbolji deo ovog društva. Zato nas i ima malo, al’ smo dobro raspoređeni.
Otkud nadimak Draža?
Mene su kao klinca zvali Gaga, po kumu Gagi Nikoliću, glumcu. A Draža datira iz srednje škole.
Koja ti je bila prva novinska ekskluziva?
Prva je vezana za Boru Čorbu i desila se tri meseca pošto sam u Borbi napisao prvi tekst štampan u novinama. Bila je, beše, neka državna proslava 1994. u Centru Sava, po programu trebalo je da nastupe Vlada i Bajka, Gaga Nikolić, Bora Čorba, Dušan Prelević Prele, Dragan Bjelogrlić i Nikola Kojo sa pesmom Beograd. Bora se u bekstejdžu pojavio mrtav pijan u maskirnoj uniformi, u prvom redu sale sedeli su Sloba Milošević i Mira Marković, pa se neko setio da nije zgodno iritirati bračni par pijanim Borom u maskirnoj uniformi. I rekli su im da Bora ne može na scenu. Onda je cela ekipa odbila da nastupi. Divan skandal za jednog novinarskog početnika. Boru sam tada u nedostatku mobilnih telefona zatekao u kafani Mali Taš zvanoj i „Kod Toze Grka” prekoputa Tašmajdana, gde je bilo sedište Partije običnih pijanaca. Detaljno mi je prepričao događaj od sinoć. Borba je taj tekst grunula na naslovnu i onda sam šetao s tom Borbom kroz redakciju, šetao, šetao, zahvalan Bori što se cela Borba tog dana pitala: „Ko je ovaj D. Petrović?”
Šta ti znači hevi metal?
Obožavam taj muzički žanr još od puberteta. Omiljeni bend mi je Iron Maiden. Gledao sam ih uživo pet puta. Prvi put je to bilo 1986. godine u Hali „Pionir” na njihovoj čuvenoj turneji Somewhere in time. Imao sam 16 godina. Zbog pasije za Iron Maiden majicama, na kojima je lik njihove grozne maskote Edija, u školi su mislili da sam satanista, iako sam daleko od toga, iz porodice gde je bilo mnogo popova. Što je najgore, te majice često nosim i sada, u 50. godini.
Omiljeni deo Beograda?
Odrastao sam u Profesorskoj koloniji, pa u Kolarčevoj, a sada sam kod pijace Bajloni. Tako da mi je uži centar grada ono gde se lepo osećam. Kao domaćin. Volim da šetam po Bajlonijevoj pijaci, taj pijačni barometar raspoloženja ljudi je ono što prija u subotnjem prepodnevu. Proćaskate sa ljudima na pijaci i znate sve o ovoj zemlji.
Kuvanje ili restoran?
Kuvanje kod kuće je odlična stvar, samo ga komplikuje okolnost da posle svakog dobrog kuvanja sledi pranje sudova. Restorane volim, ali ne sve. Ne volim jelovnike velike ko Biblija, iz kojih na kraju uvek izaberete – ćevape. Nekako mi najviše prija kada šetam po šumama po okolini Banje Vrujci, pa svratim u seosku kafanu koju svi zovu „Kod Belog” u selu Rakari. Tu na meniju imate samo dve vrste pečenja, roštilj, salate i čorbu. Ništa vam drugo ne treba, uz lep pogled na obližnji Gunjički vis. A ponekad u kafani naiđete na Peru Božovića, cara.
Strani grad u kome bi voleo da živiš?
Bio sam pre dve godine sedam dana u Veneciji. Porodično smo našli apartman koji izgleda kao iz bajke, gde je prethodno stanovalo dvoje engleskih profesora. Sada ga izdaju preko Air Bnb-a. Obišli smo sve one venecijanske ulice gde ne zalaze turisti, kafanice gde uveče sede samo lokalci, venecijansko groblje na malom ostrvu usred mora kada vaporetom krenete ka Muranu, tražili skrivene poruke iz Korta Maltezea, bili na stadionu FK Venecija. Venecija je čarobnija bez turista, bizaran detalj je da smo i mi bili turisti, ali smo bežali od turista. Tako da bih voleo da živim u Veneciji bez turista. Mislim da je to dobar život. More, školjke, vino, šta ćeš više.
Domaći grad koji voliš?
Volim Novi Sad. Grad gde sam kao dečak išao svakog vikenda. Odande su bili očevi roditelji. Novi Sad je baš gospodsko mesto, tamo i danas žive moje dve sestre. Druge dve su pobegle „preko bare” na vreme, još devedesetih.
Bicikl ili auto?
Ja sam opasnost na drumu, tako da preferiram bicikl. Moj lepi plavi bicikl marke „merida” rodom je Šapčanka. Tamo sam ga kupio od nekog čuvenog šabačkog majstora za bicikle. Supruga je bila ljubomorna kada sam ga pet meseci držao u sobi i pričao s biciklom. Najčešće noću. Ali je na kraju shvatila da je bolje da muž ima obožavani bicikl nego da ima ljubavnicu.
Knjiga koju bi voleo da napišeš?
Omiljena knjiga mi je Tri muškarca u čamcu, a o psu i da ne govorimo Džeroma K. Džeroma. Ako ikada budem napisao roman, voleo bih da liči na taj.
Autor naslovne slike: Luca Marziale / Danas
