Dunja Jocić: Najbolje se osećam u Beogradu

Poslednjeg dana marta gledaćemo vaš rad na sceni Ateljea 212, i to u okviru 16. Beogradskog festivala igre. Komad govori o odnosu Vorhola i njegove majke. Kakav prijem ste imali u Holandiji, a kakav na gostovanjima?

Predstava je inspirisana zajedničkim životom Endija Vorhola i njegove majke Džulije, ali je i potpuno slobodna u interpretaciji. Nije zasnovana na pravim događajima, osim podatka da su oni zaista skoro čitavog života živeli zajedno. Predstava je u Groningenu, na Festivalu Noordernzon, postigla izuzetan uspeh. Na moje veliko iznenađenje, odmah nakon tog prvog izvođenja, usledilo je bezbroj poziva za izvođenje ovog komada po Holandiji i svetu. To je predstava iz 2015. godine, a mi je i dalje igramo. U pitanju je prava retkost, jer je kulturna politika u Holandiji drugačija. Predstave se uglavnom „izigraju“ tokom jedne sezone. 

Bavili ste se prvo gimnastikom. Šta je presudilo da se okrenete igri, upišete Akademiju u Roterdamu i na kraju se oprobate kao koreograf 2007. s delom Bez cveća, molim?

Gimnastikom sam se bavila dugo i ozbiljno. Bila sam reprezentativka Jugoslavije, a potom i svih ostalih zemalja koje smo promenili… Stanje u državi, rat, zatvorene granice i nemogućnost putovanja na turnire i takmičenja okrenuli su me ka svetu umetničke igre. Na roterdamsku Akademiju sam otišla sasvim slučajno, na nagovor jednog prijatelja i kolege. To je bilo 1998. godine. Redovi ispred ambasada i čekanje tokom cele noći bili su nešto što nisam mogla da izdržim. Kad smo, zahvaljujući nekim dragim ljudima, pronašli mogućnost da se ušunjamo preko reda, pristala sam i da uđem u proceduru za dobijanje vize. Audiciju smo oboje prošli, ja sam ostala u Holandiji, a moj kolega je otišao u Kanadu… Bez cveća, molim je najličnija predstava koju sam ikada radila. Ona je posvećena mojoj majci Veri, koju sam izgubila 2006. godine. Mislim da je moja mama zaslužna za svaki moj korak od tada.

Čini se da veoma mnogo radite. Koja pozorišta smatrate „svojim“, gde se najbolje osećate?

Pozorišta se stalno menjaju, tako da ne bih mogla da kažem za koje bih se zauvek vezala. Najbolje se ipak osećam u Beogradu.

U 2016. godini ste radili predstavu La Mode s japanskim umetnicima, potom 2017. komad Terra Incognita. Recite nam nešto više o ovim predstavama, da li su vam otvorile vidike ili neka vrata za dalji rad?

La Mode je jedan divan projekat koji sam radila s japanskom pijanistkinjom i umetnicom Tomokom Mukijamom. Bila sam koreograf, a moji igrači su bili iz italijanske trupe Spellbound. Povod je bio otvaranje Opere Nacionalnog tajvanskog teatra, koji je dizajnirao japanski arhitekta Tojo Ito. Projekat je bio ogroman, prilično zahtevan, ali veoma uzbudljiv. Raduje me da je Mukijamu i beogradska publika imala prilike da čuje i upozna, upravo na Beogradskom festivalu igre, jer je nastupila u jednom Kilijanovom komadu. Takođe, rimski Spellbound je davno učestvovao na BFI, i ponovo dolazi na njegovo šesnaesto izdanje, gde ćemo se sresti! 

Vi ste laureat nagrade Vip poziva na 16. Beogradskom festivalu igre. Kakva su vam osećanja kad je reč o ovoj nagradi i o domovini, ali i utisci o dosadašnjem radu na domaćoj sceni?

Zanimljivo je da sam prošle godine na najbitnijem festivalu igre u Holandiji dobila jednu od najprestižnijih nagrada koju tamo možete da dobijete kao koreograf. To je nagrada za najboljeg nezavisnog koreografa u 2018. godini! Sledi Vip poziva, priznanje prema kome gajim poseban osećaj radosti i zadovoljstva, jer dolazi iz moje zemlje. Mnogo sam uzbuđena. Volim da radim u Srbiji, i s našim ljudima. Želja mi je da se to dešava češće. Trenutno imam nekoliko planova u vezi s Beogradom, tako da smatram da je nagrada kompanije Vip mobile i Beogradskog festivala igre – najbolji uvod u nove saradnje. 

Potičete iz porodice filmskih radnika i neka vaša filmska ostvarenja su donela pomake i nagrade. Koja su najupečatljivija po vama i zašto i na čemu novom radite u igri i na filmu?

Tako je, svi u porodici su filmski radnici. Mama mi je bila montažer, tata je producent, a brat je studirao kameru na FDU, ali se takođe bavi produkcijom. Ja nikad nisam pomišljala da se bavim filmom, do momenta kad sam pomislila da ideja koju sam imala ipak nije za pozorište, nego za film!

I tako je to krenulo spontano 2011. godine. Ogledanje je moj prvi film koji sam radila zajedno sa holandskim rediteljem Marinusom Gruthofom. Film je proputovao mnogo, i osvojio brojne nagrade na različitim festivalima. Beogradski festival kratkog i dokumentarnog filma ga je takođe prikazao, i na ovom festivalu smo dobili nagradu za najbolji eksperimentalni film. To mi je izuzetno draga nagrada! Zatim Hongkong, Španija… nominacija za Golden Kalf u Holandiji. Trenutno sam u pripremama za novu predstavu. Naslov je Protagonista, a premijera je zakazana u okviru Kadance festivala u Hagu. Početkom leta snimam svoj treći film koji su zajednički podržali FCS i Holandski Fond za film. Snimanje će biti u mom Beogradu.