Ejdur Ava Olafsdotir: Knjige su te koje pronalaze nas kad su nam potrebne

Poslednji roman islandske autorke Ojdur Ave Olafsdotir, pod nazivom Mis Islanda vraća nas više od pola veka unazad. Island šezdesetih godina prošlog veka bio je sredina u kojoj su se vodile socijalne bitke već uveliko započete u ostatku Evrope i sveta.

Feminizam i seksizam, položaj žene i mogućnost njenog ostvarenja u profesionalnom smislu bili su veoma upitni. Homofobija i diskriminacija bili su društveno prihvatljivi deo svakodnevice.

Hekla, vulkanskog imena i ogromne imaginacije, i njen prijatelj, homoseksualac Jon Džon, predstavljaju paradigme onih koji su ustali u borbu protiv zadrtog, seksističkog patrijarhalnog sveta, i rešili da mu kažu zbogom. Svako na svoj način.

Hekla želi da postane spisateljica, mada su joj rukopisi odbijeni jer je žensko. Kada ih pošalje pod pseudonimom, bivaju prihvaćeni. U vezi je sa ambicioznim pesnikom, ali svesna da njen talenat premašuje njegov uveliko. Izdržava se od rada u restoranu, gde trpi mnoge uvrede i zlostavljanja, kao i nasrtljivog i navalentnog kvazi člana žirija izbora za Mis Islanda, takmičenja u kome ne želi da učestvuje. Ali Hekla ima san, i Hekla ima plan.

Osim velikih tema koje pretresa u ovom delu, autorka, budući rođena Islanđanka, daje i izvanredan stilski portret ledenog i vulkanskog ostrva. Kao asistent na katedri za istoriju umetnosti, raspolaže i velikim umetničkim kapacitetima vizuelnog tipa, te ih veoma vešto prenosi u narativnu formu. Mis Islanda je vrhunski portret tog ostrva na polovini prošlog veka.

Roman je izašao u izdanju Izdavačke kuće Heliks, a u odličnom prevodu Tatjane Latinović.

Sa autorkom je razgovarala Vanja Panić.

Potičete sa Islanda, ali ste jedan deo života proveli u Parizu. Koliko je to uticalo na formiranje vašeg ukusa, stila, uopšte umetničkog razvoja?

U Parizu sam provela osam godina, studirala sam umetnost i rodila prvu ćerku. Kad sam savladala francuski, počela sam da čitam knjige koje nisu bile prevedene na islandski i upoznala autore koji su bili drugačiji od onih koje sam do tada čitala. Shvatila sam da pisci mogu da pišu šta god žele i da postoje razne vrste književnosti. Čitala sam između ostalog Margerit Diras i Ervea Gibera, koji je mlad umro od side. Takođe sam čitala autore iz severne Afrike i drugih bivših francuskih kolonija koji su pisali na francuskom.

Život u inostranstvu i razmišljanje na drugom jeziku mi je otvorilo um prema islandskom, mom maternjem jeziku, otkrila sam nove mogućnosti koje on pruža. Moglo bi možda da se kaže da sam počela da gledam na islandski kao na strani jezik! To je bilo pre nego što sam počela da pišem romane, ali rekla bih da se autorka u meni rodila u tom periodu kad sam živela između dva jezika. Moglo bi se reći da sam postala književnica u okeanu koji deli vulkansko ostrvo na kojem sam se rodila od Evrope. Zamišljam to mesto kao stenu u okeanu, samo za mene i za ptice.

Zato je korisno da knjige kao što je Mis Islanda postoje da nas podsete na netrpeljivost i uznemiravanje koje vreba ispod površine; mikroagresije koje ovekovečuju seksizam i homofobiju koji leže nedaleko ispod civilizovane fasade čak i najprogresivnijih nacija. Da li se u tom pogledu situacija na Islandu danas razlikuje u odnosu na ostatak Evrope i sveta?

U sadašnjici uvek postoji nešto što će biti podsticaj za pisanje knjige. Tačno je da se situacija u vezi s ljudskim pravima i pravima pripadnika LGBT zajednici pogoršava u svetu, sve je više nasilja i transfobije. Ne smemo zaboraviti da je u mnogim zemljama homoseksualnost zločin, kažnjavan okrutnim kaznama i zatvorom. Važno mi je da u svojim knjigama dam glas onima čiji glasovi se ne čuju i ujedno podsetim čitaoce da borba za ljudska prava nikada neće biti završena. Mis Islanda je knjiga o tri kreativne mlade osobe koje imaju želju da promene svakidašnjicu u nešto veće i više – možemo to nazvati lepotom. Iako se radnja knjige odvija šezdesetih godina prošlog veka, koristim je kao ogledalo današnjice. Želim da nas podsetim na umetnike koji nemaju mogućnosti da razvijaju i koriste svoj talenat i za koje nikada nećemo čuti.

Koliko recimo danas postoji književnica u Avganistanu?

Islanđani su poprilično tolerantan narod, jer je bliskost velika u malom društvu i svi znaju nekog ko pripada LGBT zajednici. Teško je imati predrasude prema nekom koga znaš. Kod nas se svet ne bavi previše tuđom seksualnošću. Pre nekoliko godina smo imali premijerku koja je bila lezbijka i niko o tome nije razmišljao. Iznenadilo nas je da je to bila vest u inostranstvu!

U vašoj prozi može se očitati i to da pišete i poeziju. Ona je zaista lepa poput poezije, stilski savršena, čak i u prevodu. Da li je ta veza između žanrova za vas prirodna, ili se svesno trudite da je postignete? Koliko vam poznavanje istorije umetnosti i književnosti u tome pomaže?

Vaše pitanje mora da znači da imam odličnog prevodioca i jako mi je drago to čuti! Moj stil je poetski u smislu da pišem u slikama, možda bi se moglo reći da je slikovni. Svako poglavlje je često kao jedna slika. Takođe je važna muzika u knjizi. Kad pišem tekst ja ga čitam „naglas“ u glavi da bih čula kako zvuči.

To uvek radim dok pišem. Mogla bih da kažem da prevodim slike i muziku u reči, kao da sam prevodilac. Mislim da filmovi imaju veliki uticaj na moj stil pisanja. Takođe je tačno da sam istoričar umetnosti – doduše bivši, jer se sada bavim samo književnošću – ali u životu sam se nagledala mnogo slika, svakakvog vizuelnog materijala, hiljade slika, ne samo iz istorije umetnosti, nego i slika iz vesti, jezivih slika. Te slike imaju mesto u mojoj podsvesti, nalaze se ispod mnogih slojeva tekstova i samo književnik zna da postoje. Ja znam da čitam, odnosno tumačim slike kao što drugi znaju da čitaju tekstove i to utiče na moj pogled na svet. Recimo primećujem lako kako se slike koriste u propagandne svrhe.

Pretresli ste u svom poslednjem romanu Mis Islanda mnoge osetljive teme poput homofobije, seksizma, feminizma, diskriminacije. Međutim, posebno mi se dopada što ste uspeli da ne napravite pamflet, već ste napisali jednu veoma iskrenu priču iz ugla onih „ugroženih“. Da li ste imali poteškoće da ne skliznete u tu zamku pamfletske književnosti?

Ja nikada ne pridikujem, ja pričam priču. Možda se nekome čini da je roman napisan na objektivan način, međutim književnost nije nikada neutralna. Postoji razlog za svaki detalj u knjizi. Sve u knjizi ima značenje. Trudim se da u svojim knjigama organizujem haos koji mi zovemo stvarnost i dam tom haosu neko značenje. Alat koji koristim je moja mašta i empatija prema drugima. Iza svake knjige je neka ideja, često nekoliko njih. Neka ideologija. Može to biti recimo patnja ili kreativnost. Takođe se uvek trudim da saznam nešto novo o čoveku, šta u stvari znači biti čovek. Trudim se da shvatim paradokse koji nas čine ljudima.

U romanu Hotel Tišina pokušala sam da saznam da li je čovek jedina životinja koje ume da se smeje i da li je jedina koja ume da plače. Ustanovila sam da jeste. U svom zadnjem romanu Dýralíf, čovek je jedina životinja koja ume da priča priče i piše poeziju. Čovek je takođe najosetljivija životinja. Priznajem da želim da utičem na čitaoca. Bilo bi predivno ako bi on nakon što pročita moju knjigu razmišljao barem malo drugačije o sebi i o svetu oko sebe! To se ne može postići sa propagandnom literaturom. Takva vrsta pisanja samo izaziva sumnjičavost kod čitaoca, a i jaki stavovi pisca zamaraju.

Vaša glavna junakinja zove se Hekla. Njeno ime ima svoje poreklo i simboliku, objašnjene u romanu. Isej takođe. Jon Džon isto tako. Da li to znači da verujete u izreku nomen est omen? Da li i vaše ime nosi određeno značenje?

Tačno je da imena u mojim knjigama uvek imaju značenje. Mis Islanda opisuje kreativnu snagu, a u pozadini je kreativna snaga islandske prirode, koja se između ostalog manifestuje u 200 aktivnih vulkana i čestim erupcijama. Zbog toga sam junakinji romana dala ime Hekla, po najpoznatijem islandskom vulkanu. Teško je biti književnik s imenom koje niko u inostranstvu ne može da izgovori. Prodavači u knjižarama u inostranstvu su mi rekli da im ponekad dođu kupci i traže knjigu islandske autorke čije ime ne mogu da izgovore! „A, mislite na Ejdur Avu Olafsdotir“, kažu im oni onda!

Moje prvo ime, Ejdur, ima dvostruko značenje na islandskom. Imenica „ejdur“ znači bogatstvo ili nešto skupoceno, tako su moji roditelji tumačili tu reč kad su mi dali ime. Ali kao pridev, „ejdur“ znači prazan. Lično mi se i to značenje jako sviđa. Jer praznina je izvor kreativnosti. Gledam na kreativnost kao da stojim pred prazninom, nečim što još ne postoji i to me ispunjava predivnim osećanjem slobode.

Da li ste i vi poput vaše junakinje već u detinjstvu znali da želite da postanete spisateljica?

Nisam maštala o tome, ali sam uvek znala da ću biti književnica. Morala sam samo štošta da obavim pre toga. Da se obrazujem, kako bih imala neka primanja. Nađem muža, rodim decu, skupim iskustvo i zrelost da bih imala nešto da kažem.

Za svoj prvi roman osvojili ste nekoliko književnih nagrada. Da li je to za vas bio veliki vetar u leđa da nastavite u proznom pravcu? Koliko su uopšte književne nagrade za vas važne? Šta one predstavljaju u današnjem svetu umetnosti?

Svakako je lepše dobiti nagrade, nego pokude! Ja međutim uvek razmišljam o sledećoj knjizi i nisam preokupirana nagradama. Takođe nikada ne idem istim putem, „ne lovim u sigurnim vodama“ što bismo mi rekli na islandskom. Čak ako sam napisala jako popularnu knjigu, nikada ne pišem nastavke. Ni trilogije! Svaku novu knjigu počinjem od nule. Rizikujem i uvek pokušavam nešto novo. Tako da mi književne nagrade ne pomažu da napišem novu knjigu, ali mogu da pomognu s prodajom prethodnih. Međutim, moram da priznam da mi je bilo jako drago što sam dobila francusku nagradu Médicis za Mis Islanda, jer je moj izdavač u Parizu tim povodom organizovao žurku, na kojoj smo plesali do dugo u noć!

Prevod: Tatjana Latinović

Naslovna fotografija: Heliks promo