Endi Kerns (Therapy?): Trudimo se da energija u pesmama ostane pozitivna čak i kada su same reči mračne

Severnoirski bend Therapy? vraća se u Srbiju i nastupa u Beogradu 23. marta, u Hangaru Luke Beograd.

To je prvi put da Therapy? svira u Beogradu još od 2007. godine, ali su oni u međuvremenu nastupali na Arsenal Festu u Kragujevcu 2012. godine i Gitarijadi u Zaječaru 2015. godine.

Ovaj alt-rok bend oformili su pevač i gitarista Endi Kerns i bunjar Fajf Eving u Larnu 1989. godine, a ubrzo su pozvali i Majkla Mekigana da svira bas gitaru.

Bend je prvi album izdao 1991. godine, a najviše popularnosti stekli su izdanjima „Troublegum” (1994) i „Infernal Love” (1995), nakon čega je došlo do nekoliko promena u sastavu.

Konačno su se 2004. pronašli kao trojac, gde je osim Kernsa i Mekigana tu još i bubnjar Nil Kuper, sa kim su izdali još sedam albuma i stekli fanove širom sveta.

Njihovo najnovije izdanje je „Hard Cold Fire”, koje će i promovisati u Hangaru, a tim povodom porazgovarali smo sa Endijem Kernsom.

Pre svega, kako ste?

Dobro sam, hvala!

Da li se radujete povratku u Srbiju? Deluje kao da postajete skoro redovni gosti u Srbiji, na svakih nekoliko godina?

Da, veoma smo uzbuđeni što se vraćamo u Srbiju. Uživamo da dođemo u vašu zemlju i puno volimo ljude iz Srbije. Tu je neka vrsta strasti i ljubaznosti koja je slična Ircima.

Ova godina obeležava 35. godišnjicu otkako se Therapy? okupio kao bend. Kakav je osećaj kada pogledate unazad na te tri i po decenije?

Kao i svaka duga karijera, imala je dobrih i loših trenutaka, srećom uglavnom dobrih! Počeci benda bili su uzbudljivi, nekoliko godina mejnstrim uspeha zanimljive i iscrpljujuće u istoj meri, počeci dvehiljaditih bili su divljina sa članovima koji idu i puno promena izdavačkih kuća, ali od 2003. postajalo je sve bolje svake godine i sada smo na vrlo dobrom mestu.

Pošto sam rođen godine kada je bend oformljen, voleo bih da čujem koju muziku ste slušali u Severnoj Irskoj, koja je oblikovala vaš ukus i naterala vas da osnujete bend.

Mogu da govorim samo u svoje ime, ali moja prva ljubav bila je pank-rok kao deo kulture koja je ujedinjavala mlade ljude u jedno politički veoma teško vreme. Bilo je toliko građanskog nemira i smrti, ali pank nam je dao razlog da budemo zajedno bez mržnje.

Takođe je pomoglo i to što je sever Irske imao sopstvene pank bendove, kao što su Stiff Little Fingers, The Undertones, The Outcasts, Ruefrex, Rudi and the Starjets. Imao je i odličnu izdavačku kuću, Good Vibration, a postoji i istoimeni film koji priča tu priču.

Puno međunarodnih pank i metal bendova posetilo je Belfast kada su pop muzičari bili previše uplašeni.

Kasnije smo moji prijatelji i ja otkrili hardkor, esid haus, hip-hop i noiz, ali je pank bio varnica koja je pokrenula našu ljubav prema nervoznoj gitarskoj muzici. Provodili smo duge sate zajedno slušajući muziku kao formu eskapizma i zato smo poželeli da objavljujemo i svoju muziku.

Odakle znak pitanja u nazivu benda i da li je to postao jedan od iznenađujućih faktora sa kojim se povezuju ljudi koji otkriju bend?

Mislim da je znak pitanja nešto što fanovi vide kao integralni deo estetika samog benda. Počeo je kao štamparska greška na posteru za jedan koncert i od tada je ostao sa nama.

Jedna zanimljiva činjenica – ja sam otkrio bend na audio kaseti koju je snimio moj brat, koja je na jednoj strani imala album „Countdown to Extincion” (Megadeth) i „Nurse” (Therapy?) sa druge. Da li je Megadeth negde na listi bendova koje vi momci volite i da li biste ikada išli na turneju sa njima?

Zapravo smo imali malu turneju u Južnoj Americi (Brazil, Argentina, Čile) gde je i Megadeth svirao svako veče. Upoznali smo se i družili sa Dejvom Mastejnom, koji je bio vrlo prijateljski nastrojen tip i rekao da voli našu pesmu Bad Mother jer ga podseća na omiljenu pesmu koju je slušao na koledžu – Making Plans for Nigel benda XTC.

Nekoliko godina kasnije, Dejv je imao radio emisiju u kojoj je povremeno puštao i Therapy? Imamo puno poštovanja za Dejva i njegov bend. Hvala što si nam rekao za tu kasetu!

Vaš novi album „Hard Cold Fire” izašao je 5 godina nakon prethodnog, „Cleave”, što je najveća pauza između dva albuma u karijeri benda. Da li je to bila samo ciljana odluka da ne objavite album tokom COVID pandemije ili ste takođe i skupljali misli i inspiracije?

To je bila praktična odluka. Napisali smo i snimili „Hard Cold Fire” u pauzama između karantina, ali kada je svet počeo da se vraća u „normalu” morali smo da sviramo i promovišemo izdanje najvećih hitova koje je izašlo neposredno pre korone. Trudili smo se da se ljudi ne zasite benda Therapy? i smatrali smo da je pametno da sačekamo dok ne budemo propisno mogli da idemo na turneju povodom albuma „Hard Cold Fire”.

Vi svejedno obrađujete mračne teme poput sumnje u sebe, izolacije, pa čak i razmišljanja o samoubistvu, ali one nikada ne postaju teret za slušaoce. Kako uspete da prenesete tako važne poruke balansirajući između udarca direktno u stomak i muzičke terapije?

Trudimo se da energija u pesmama ostane pozitivna čak i kada su same reči mračne. To je nešto što sam naučio od bendova Joy Division, Husker Du i The Cure. Ovi bendovi su imali katarzični efekat na mene i oduvek sam se osećao „izlečenim” nakon što sam ih slušao. Želeo sam da mogu da postignem to kroz našu muziku, tako da sam se ovim muzičarima okretao za inspiraciju.

Mnogi Vaši albumi imaju reči inspirisane poznatim književnim delima. Da li ih ima i na izdanju „Hard Cold Fire”, možda Vilijam Blejk i Semjuel Beket (ponovo)?

Da, ima ih. „The Shoot the Terrible Master” inspirisana je esejem „Ovo je voda” Dejvida Fostera Volasa, „Ugly” stavom Čarlsa Bukovskog, a „Bewildered Herd” Noamom Čomskim.

Kao i do sada, novi album objavili ste u nekoliko fizičkih izdanja pored očekivanih striming servisa. Koliko je važno skupljati muziku koju možete da pipnete i da li mislite da fizička izdanja imaju šansu u današnjem svetu?

Mislim da će fizički primerci muzike oduvek biti posebno privlačni određenoj vrsti ljudi. Mi skupljamo vinile, CD-ove i druga izdanja pa ima smisla da objavimo svoje albume u ovim formatima, ali smo istovremeno svesni neposrednog efekta striminga na internetu i potencijalne publike koju to može da dotakne.

Da li ima nekih muzičkih albuma, knjiga, ili filmova i serija koje biste preporučili našim čitaocima?

Albumi: Kevin Richard Martin – Black; Bloody Head – Perpetual Eden; Problem Patterns – Blouse Club; Enola Gay – Casement; Aesop Rock – Mindful Solutionism i Erection House – Feels of Correction.

Filmovi: Good Vibrations (o pank-rok izdavačkoj kući iz Belfasta), The Other Side of the Underneath – režija Džejn Arden i Saint Maud – režija Rouz Glas.

Knjige: Ana Bogutskaja – Unlikeable Female Characters, Metju Vorli – No Future, Džon King – White Trash i Luiz Kenedi – Trespasses.