Goran Tomašević: Stvarnost se ne režira

Tomašević se izveštavanjem sa ratnih područja bavi preko dve decenije. Njegove fotografije svedoče o užasima rata i menjanju istorije i slike savremenog sveta. Za njih je dobio mnoga važna fotografska priznanja, a za Pulicerovu nagradu bio je nominovan i 2014. godine, za seriju fotografija koje su nastale u Siriji.

Koliko vam znači Pulicerova nagrada koju ste ove godine dobili zajedno sa drugim kolegama iz Rojtersa?

Mnogo mi znači. Ne postoji fotograf i novinar koji ne priželjkuje ovu nagradu. Dobijao sam mnoge nagrade, svaka od njih mi je važna jer na neki način potvrđuje na kojoj ste poziciji u svetu fotografije. U Rojtersu su svetski velika imena fotografije tipovala da ću da dobijem Pulucerovu nagradu za fotografije sa Kosova 1999. (Moji preci su poreklom iz Drenice, na Kosovu, nekako je bilo prirodno da i moja karijera krene uzlaznom linijom baš na Kosovu) Kasnije su bili „sigurni“ da će Pulicerom biti nagrađen moj rad u Iraku, pa u Avganistanu… Bili su razočarani što ova nagrada nije stigla posle Libijskog rata ili Sirije. I, eto, Pulicer je stigao kad ga nisam očekivao. Ta mi je nagrada nedostajala.

Kada i kako je nastala fotografija za koju ste nagrađeni? 

Otišao sam da slikam migracije iz Latinske Amerike u Sjedinjene Američke Države. Hteo sam da prikažem razloge zbog kojih ti ljudi glavom bez obzira beže iz svojih zemalja. Fotografije su nastale u gradu San Pedro Sula u Hondurasu. Znao sam da je to grad sa najvećim brojem ubistava na svetu (u miru). Imao sam informacije da je to potpuno kriminalizovani region, u kojem haraju bande. Njihova glavna delatnost su ucene, reketiranje, trgovina belim robljem, i šverc kokaina. Dve velike bande MS13 (Mara Salvatruca 13) i M18 (Bario 18) su u stalnom ratu za prevlast u podzemlju. Te bande su formirane u Los Anđelesu, pa su njihove članove američke vlasti proterale, a oni su u Hondurasu, San Salvadoru i ostalim zemljama ponovo organizovali kriminalne „armije‟. Na nagrađenoj slici je pripadnik bande M18, brutalno ubijen u ratu za primat u transportu kokaina. Uspeo sam da uspostavim kontakt sa vođama ovih bandi, i oni mi nisu pravili probleme dok sam ih slikao. Iako su vrlo opasni mislim da su cenili profesionalnost.

Šta je bilo najteže fotografisati?

Najteže je fotografisati nesreću. Kad počne rat novinari, fotografi i snimatelji se sjate na poprišta. Mediji hoće krv, barut… Mnogi od njih veruju da najbolje svetlo fotografijama i snimcima daju eksplozije i detonacije. Mnogi ne vide nesreću koju rat donosi. Najteže je fotografisati i prikazati patnju, iako je ona u ratu svuda. Dečje suze, izgubljeni pogled izbeglica, strah u očima – to su prave slike rata, a ne oružje i maskirne uniforme. Nastojim da budem objektivan, da se nađem u pravo vreme na pravom mestu. Moj posao je da svetu pokažem strahote rata. To je moj rat protiv rata. To je, u stvari, najveći izazov.

Bili ste i finalista Pulicerove nagrade 2014. godine za seriju fotografija koje su nastale u Siriji. Kako pamtite tamošnje sukobe?

Sirijski rat je bio užasno krvav. I pored ozbiljnog iskustva koje sam imao u prethodnim sukobima – na Kosovu, u Iraku, Avganistanu… morao sam da se temeljno pripremim. Sirija je bila relativno dobro uređena zemlja. Nisu imali spoljni dug, živeli su skromno, ali mirno. Diktatura je gušila razvoj, imali su veliko bogatsvo koncentrisano u vlasti, ali narod nije trpeo. Rat je sve razorio. Zemlja, koja je bogata, gušila se u krvi i siromaštvu. Najstrašnije je bilo oružje u rukama mladih i dece.

Kako savladavate strah i druge emocije kada fotografišete ratne sukobe?

Nema vremena za strah. Moj posao je da se nađem na mestu gde se dešava istorija, i da te momente zabeležim. Suština je u dobroj pripremi. Mora se misliti na sve detalje. Što više pripreme – to manje razloga za strah. Dok radim razmišljam samo o poslu. Često su to situacije koje su opasne po sve koji se nalaze na tom mestu. Tek kasnije, dok pregledam snimke, imam vremena da rekapituliram čitav događaj. Važno je da znaš šta hoćeš, da prepoznaš i iskoristis šansu. Jer, šanse se retko javljaju. Tako je u životu i u svakom poslu, pa i ovom… Duge su stepenice ka uspehu, i sa njih se lako pada.

Da li ste nekada ostavili fotoaparat da bi pomogli nekome?

Uvek. Prvo sam čovek, pa onda profesionalac. Kao što su i meni mnogi pomogli u nevolji, tako i ja uvek pomažem ljudima kojima je pomoć potrebna. Najteže mi pada kada u ratnim zonama vidim da strada nejač – deca, žene, stariji ljudi… Na njima se po pravilu iskaljuje bes iskompleksiranih i zlih ljudi koji se dohvate oružja.

Kako ste se osećali kada su neke od vaših fotografija, kao što je fotografija američkog marinca koji gleda rušenje statue Sadama Huseina, ili slika vatrene kugle u Libiji, osvanule na brojnim naslovnim stranama širom sveta?

Te fotografije su slika istorije. Osećao sam se da sam u tom trenutku stvarno bio na pravom mestu u momentu kada se događala istorija. Dok sam fotografisao pad Sadamovog spomenika poginuo mi je prijatelj, snimatelj Taras, Ukrajinac. Sjajan čovek. Ta fotografija je bila na naslovnim stranama u svim većim novinama u svetu. Ali, mene uvek asocira na smrt velikog prijatelja.

Koliko je u vašoj profesiji od presudne važnosti trenutak, odnosno naći se na pravom mestu u pravo vreme? Koliko uspešnom radu doprinosi iskustvo, znanje, procena situacije i rizika…?

Ključna reč je priprema. Svaki detalj treba da se priremi – od veza sa lokalnim moćnicima, političarima, komandantima, do procene situacije, tehničke pripremljenosti… U tome je tajna uspeha u ovom poslu.

Šta je najvažnije za dobru reportersku fotografiju? Koje svoje fotografije smatrate najboljim?

Najvažniji je pošten odnos prema događaju. Nema navijanja, nema nameštanja, nema „režiranja“. Znam da je mnogo važnije da fotografija bude u službi mira, nego da podstiče rat… Znam da je profesionalnost iznad svega. Nikada nisam promenio stav da je istina jedini put do profesionalnosti. Ne mogu ja da ocenjujem svoje fotografije. To je posao za ljude koji su stručniji. Samo znam da svaka fotografija ima posebno mesto u mojoj duši jer me vezuje za određenu situaciju, za neke ljude… I to budi velike emocije.

Šta biste savetovali mlade kolege, fotografe koji tek počinju da se bave ratnom fotografijom?

Da budu strpljivi, da mnogo uče, da postanu majstori svog zanata, da se dobro pripreme, da veruju u sebe, i da rade pošteno… Ako to ne mogu neka fotografišu nešto drugo.

Šta sada radite? Šta imate u planu?

Sada sam u Libiji. Planiram da uskoro otputujem u Venecuelu, jer je tamo uzavrela atmosfera… Nadam se da ću uskoro da dođem do Beograda, gde se najbolje osećam.