Hana Selimović o svojoj ulozi u seriji „Tajkun“: „Jovana je pokretač radnje, a ne nakit glavnog lika“

Hana Selimović je već dugi niz godina jedna od naših najistaknutijih i najnagrađivanijih pozorišnih glumica. Posetioci bioskopa prepoznaju je po  filmovima Neposlušni i Beli, beli svet, a odnedavno je počela da glumi i na televiziji. Nakon Bese, u kojoj je otelotvorila lik inspektorke Divne Dukić, glumica je dobila važnu ulogu i u Tajkunu, kriminalističkoj seriji koja poslednjih nedelja privlači veliku pažnju srpskog gledalačkog auditorijuma i bar im nakratko skreće pažnju sa vanrednog stanja u kome se nalazimo. Još jedna serija, još jedan jak ženski lik. Evo šta o Tajkunu ima da kaže naša sagovornica…

Došlo je vreme da se na našim malim ekranima pojave jaki ženski likovi, žene od moći i uticaja. U tom kontekstu, predstavi nam Jovanu Nestorović koji tumačiš u Tajkunu…

Hvala na ovoj najavi. Mislim da je to veoma važno reći i istaći, pošto već dugo imamo deficit takvih likova u našoj kinematografiji, pa tako i u serijskom programu. S vremena na vreme pojavi se neka uloga van kalupa, ali njih je još uvek nedovoljno da bismo govorili o nekoj vrsti konstante. Ti izuzeci su sada, ipak, češći. To me je i privuklo radu na televiziji. Dopali su mi se likovi koji su mi ponuđeni u Besi i Tajkunu. Ženski likovi u domaćim serijama uglavnom služe kao neki zgodan privezak muškim likovima. Ovde to nije slučaj. Jovana Nestorović je tužiteljka Specijalnog suda za organizovani kriminal i ova uloga je važna iz više razloga. Ona je jedna izuzetno sposobna žena koju u životnim odlukama rukovode lična ubeđenja i osećanje pravde i pravednog. Ali, Jovana kao i svaki dobro napisani lik ima kompleksan unutrašnji život, stvari nisu jednosmerne i okolnosti koje polako otkrivamo pokazuju njenu prirodu. Jovanin put je prepun prepreka, s tim da se ona ne predaje lako. Kada pred sobom čitate lik koji ima takav dijapazon mogućnosti možete samo da trljate ruke od zadovoljstva i budete zahvalni da ste dobili priliku da ga igrate. 

Jovana je negde na razmeđi između pozitivnog i negativnog lika, teško ju je klasifikovati. Imajući to u vidu, zanima me koliko ti je bilo glumački zahtevno da je opravdaš i utemeljiš?

To mi je od svega bilo najzanimljivije. Nijedan dobro napisan lik nije crn ili beo. Jovana ima taj „međuprostor“ koji je veoma uzbudljiv i inspirativan. Opasne su vode u kojima pliva, lako je izgubiti put, čak i ako su vam namere isprava časne i dobre. Ona je satkana od krajnosti, veoma je ambiciozna i inteligentna, deluje kao da ne preza ni od čega i da će iskoristi sve i svakog kako bi postigla cilj. A da li je to zaista tako ili to samo tako deluje, to ćemo otkrivati u narednim epizodama.

Do sada si u vizuelnom smislu bila prepoznatljiva po svojoj plamenoj kosi, dok si se zbog uloge u Tajkunu po prvi put u dosadašnjoj karijeri podvrgla radikalnoj vizuelnoj transformaciji. Kako je došlo do toga?

Vizuelne promene su mnogo zahvalnije za kameru nego za pozorište. Pošto uglavnom glumim u pozorištu, za to u prošlosti nije bilo potrebe. Tajkun je, nakon Bese, tek druga serija u kojoj glumim, ali su obe kriminalističkog žanra, pa je negde bilo i pametno da vizuelno što više razgraničimo ova dva lika. Ovu promenu predložili su Miša Terzić i direktor fotografije Radan Popović, želeli su da Jovana bude tamna. Ja sam to isprava odbila, ali sam nakon našega sastanka otišla pravo kod frizera i uradila onako kako su predlagali. Predomislila sam se zato što sam i sama osetila potrebu da Jovana donese nešto novo, pa i u tom vizuelnom pogledu. 

Kada pričamo o Tajkunu kao o celini, koje bi kvalitete ove serije izdvojila kao ključne? Šta je to što te je, pored dobro napisane uloge, privuklo ovom projektu?

Tajkun umnogome korespondira sa onim što je današnji trenutak i duh vremena. Ova serija istražuje mnoge aktuelne teme, od korupcije, nameštenih tendera i sumnjivih privatizacija, preko sprege vlasti i kriminala, sve do života pojedinaca koji pokušavaju da opstanu u jednom takvom surovom vremenu, svaki na svoj način. Tajkun je slika i prilika društva u kome živimo. Vratiće se rode je genijalna serija zato što se najtačnije oslanja na duh vremena i specifičnosti podneblja, uhvatile su to nešto što je autentično, samo naše. Mislim da Tajkun takođe ima potencijal da korespondira sa aktuelnim događajima, pre svega društvenim, s tim što će možda nekom izgledati kao fikcija pošto kod nas u seriji tužitelji zaista rade svoj posao. Tajkun se ne oslanja na strane uzore iz domena kriminalističkog žanra, ne pokušva da imitira Amerikance, Engleze ili Skandinavce. Ova serija je autentično lokalna i to joj je jedan od glavnih aduta. No valjalo bi reći da je ona i dalje igrani sadržaj a ne dokumentarac, i sa tim pozdraviti cepidlake koji love greške. Naravno, tu je i izraziti autorski pečat Miše Terzića čiji rad izuzetno cenim. Njegov doprinos nastanku Tajkuna ključan je da svi drugi aspekti (kao što su scenario, fotografija, gluma…) budu u svojim punim kapacitetima i da se sve uklopi u jednu smislenu i uzbudljivu celinu.

Kako je proteklo snimanje serije? Ko ti je bio najveća podrška?

U nastanak ove serije uloženo je mnogo strpljenja i truda, radili smo sa ubeđenjem i voljom. Veoma sam srećna zbog toga. Što se glumaca tiče, najviše sam se sretala sa Banetom Trifunovićem, Tihanom Lazović, Minjom Peković i Markom Baćovićem. Sa njima sam imala najviše zajedničkih scena i zaista odlično sarađivala. Sa Draganom Bjelogrlićem se ne pojavljujem često u kadru, ali je odnos likova koje nas dvoje tumačimo, Jovane i Vladana, veoma važan za priču – scene sa njim su mi posebno važne i drage. Kolege su mi bile velika inspiracija i podrška tokom rada na Tajkunu, kao i čitav tim okupljen oko ove serije. Jovana je „rođena“ iz našeg zajedničkog promišljanja. Značaj reditelja Miše Terzića sam već istakla, uvek bih ponovo radila sa njim, a moram da pomenem i doprinos direktora fotografije Radana Popovića. Osećala sam se sigurno sa njima i potpuno im verovala, što je ključno kako bi se napravila dobra uloga i pružio maksimum. 

U četvrtoj epizodi Tajkuna postoji scena u kojoj postaje očigledno da odnos javne tužiteljke Jovane Nestorović i njene pomoćnice Stefane (koju tumači Minja Peković) nije samo profesionalni, već da su njih dve bile i u ljubavnoj vezi. Imajući u vidu pretnje koje je glumac Miloš Timotijević dobijao preko društvenih mreža, a nakon što je emitovana epizoda Južnog vetra u kojoj lik koji tumači, inspektor Stupar, poljubi muškarca, zanima me da li si i ti imala slične neprijatnosti?

Potpuno je neverovatan taj svet sa kojim se tek sad upoznajem jer sam, kao što si rekao, u principu nova u radu na televiziji. Televizijska publika je nešto sasvim drugačije od onoga sa čime se susrećete u pozorištu, pa i nakon rada na filmu. Pre svega, ta sloboda da vam se bilo ko obrati sa bilo kakvim privatnim mislima ili nasladama, jer ste glumac, i igrate neki lik u seriji, pa to valjda znači da je dozvoljeno da vam se kaže bilo šta, to je za mene stvarno nešto novo. Ljudi nemaju apsolutno nikakve zadrške, i pišu ti recimo „nevaspitano je forsiranje pederskih scena“ u kaps-loku sa puno uzvičnika. Zanimljiv je paradoks govora o vaspitanju u ovakvoj vrsti obraćanja. Pratila sam šta se događalo sa Milošem, mislim da su prema meni malo blaži jer ipak licemerje je postojano, te tako lezbejski odnos izaziva više salvu lascivnih komentara nego izjave tipa „razbićemo ti lobanju“, iako je i jedno i drugo, ako mene pitate, vrsta nasilja. Takođe, postoji čitava plejada ljudi koji se ponašaju kao da mi nismo glumci nego ti likovi, što je takođe dosta zabrinjavajuće, pa tako na potpuno novi način počineš da percipiraš, recimo, biračko telo… Dakle, postoje neki ljudi koji ne odvajaju glumca od uloge. Niti fikciju od stvarnosti. Pa onda, količina seksističkih, mizoginih ružnih komentara na račun glumica, takođe je ogroman. Postotak onih koji misle da je igrati beskompromisan, snažan, drzak ili sličan lik rezervisano samo za muškarce, veliki je. Kada se dogodi „statistička greška“ da ženski lik postane pokretač radnje a ne nakit glavnog lika, neki dožive to kao vređanje ustaljenih narativa i prelaze na uvrede. E sad, da ne bude generalizacije, ovo je samo jedan određeni broj ljudi, njih ističem jer je fenomenološki gledano fascinantno to da tako nešto u toj meri postoji u XXI veku. Sa druge strane, ima puno drugih o drugačijih gledalaca, zbog kojih sam zahvalna na prilici da iskusim šta znači biti na televiziji svakog ponedeljka uveče, što je ranije bio scenario od koga sam se malo i plašila.

Ovo vanredno stanje će pre ili kasnije proći… Koji su ti dalji glumački planovi?

Piše se cenario sa drugu sezonu Bese. Što znači da uskoro kosu možda vraćam u crvenu boju – to je jedino što za sada smem da kažem. Naravno, tu je i moj pozorišni angažman, za koji nisam verovala da bi mi ovoliko mogao nedostajati, a posle samo dvadesetak dana vanrednog stanja. Ali i pozorište i moji planovi, kao i svi mi, na čekanju smo nekog boljeg prolećnog dana, kad ćemo se ponovo zagrliti i poželeti jedni drugima dobar dan bez ove dvometarske razdaljine. 

Naslovna fotografija: Firefly