Intervju: Kosta Đorđević

Razgovarao: Đorđe Bajić

Od S/Kidanja, tvog debitantskog filma, prošlo je šest godina… Zašto naši reditelji imaju toliko duge pauze između filmova? Da li je u pitanju nedostatak novca ili neki drugi razlozi? Kako je bilo u tvom slučaju?

Nedostatak sredstava je najbitniji razlog za duge pauze između filmova, ne samo mlađih reditelja. Nije lako dobiti sredstva na konkursima Filmskog centra Srbije, pogotovo ako želite da imate kontinuitet i snimate po jedan film na dve-tri godine, što bi i bio neki normalan ritam. U mom slučaju, ja nisam ni za S/Kidanje dobio novac na konkursu Filmskog centra Srbije za sufinansiranje produkcije filma, tako da je i taj film rađen u više nego skromnim uslovima. Reži je snimljen sa još manje novca, međutim, to je otvorilo neke kreativne i produkcione mogućnosti.

Reži će svoje prvo prikazivanje imati na FEST-u, ali je malo nedostajalo da svetsku premijeru doživi na jednom velikom inostranom festivalu… Do toga ipak nije došlo… Šta se zakomplikovalo?

Našim rediteljima se često zamera što njihovi filmovi nisu u takmičarskim programima Berlina, Kana i Venecije. Zaboravlja se da učešće na tim festivalima najčešće podrazumeva jak produkcijski paket. To znači da vaš film treba da bude koprodukcija više zemalja, da je obezbedio evropske fondove, da su za njega zainteresovane strane televizije. Za sve to je potrebno vreme. Da sam Reži razvijao tri-četiri godine, možda i duže, verujem da bi plasman filma na međunarodnim festivalima bio lakši. Sve je pitanje lične odluke. Veruj mi, mnogo mojih kolega misli da je nepromišljeno što sam na ovaj način snimio Reži zato što mi je ovo drugi film i sada više nemam status debitanta. Mnogo reditelja bez podrške nacionalnog fonda ne bi uopšte ušlo u snimanje filma. Da sam tako rezonovao, to bi dovelo u pitanje i S/Kidanje, tako da sada najverovatnije ne bih imao nijedan snimljen film. Neko drugi bi u mojoj situaciji tek sada spremao svoj prvi film za koji je dobio sredstva za sufinansiranje. Ne tvrdim da je moj izbor bolji, ali sam postupio onako kako sam smatrao da treba. Želeo sam da snimim film i nisam želeo da čekam. Voleo bih da Reži bude primer i mladim rediteljima koji su tek izašli sa raznih akademija. Da vide kako postoje različiti načini da se film snimi. Važno je da izbor postoji. Možda je bolje u dvadesetim godinama snimiti u oskudnim uslovima pet filmova, a možda je bolje čekati sigurnu priliku i tek onda se uložiti u projekat. To je i individualna stvar. Meni je film, ipak, krajnji cilj i zato sam odlučio da ne čekam, već da pokrenem stvari. Tako je nastalo S/Kidanje, tako je nastao i moj drugi film Reži.

Otkud odluka da se film snimi iz dvadesetak mizankadrova? Da li je to od početka bilo u planu, ili se nametnulo kao rešenje tokom pripreme projekta? Koliko je ova odluka uticala na samo snimanje i šta su bili najveći izazovi?

Oduvek želim da snimim film u mizankadrovima. Već 10-11 godina se ozbiljno bavim tom idejom. Dugi kadrovi mi, kao reditelju, prijaju. Takođe, pokazalo se da u gerilskom radu pružaju velike produkcione i kreativne prednosti. Sa glumcima se može uvežbati kadar od deset minuta, kada se izađe na set, svi znaju šta rade. Jednog dana smo snimili čak devetnaest minuta filma. Najveći izazovi bili su organizacioni, kako kontrolisati kadar. U nekim trenucima sam mislio da nećemo uspeti. Način rada je podrazumevao potpunu posvećenost svakog člana ekipe kako bi film uopšte i bio snimljen, što se, srećom, i desilo. Imali smo vrlo mladu i motivisanu grupu filmskih stvaralaca koja je radila sa toliko elana da sam već na početku snimanja shvatio da će sve biti kako sam planirao. Snimanje je trajalo svega dvanaest dana, što je čak i za srpske uslove veoma malo. Ali, vreme koje smo imali na raspolaganju iskoristili smo na najbolji mogući način.

Sinergija direktorke fotografije Bojane Andrić, glavne glumice Kristine Kike Jovanović i tebe je izuzetna. Da li se u ovom trouglu nalazi i ključ za razumevanje filma Reži?

Za mizankadar je najbitnija sinergija glumaca i kamere. Budući da sve vreme pratimo Kristinu – ključ je bila sinergija nje, Bojane i mene. Kika je radila jednu hrvatsku seriju pre filma i, iako mlada, imala je iskustvo sa kamerom. Mizankadar za glumce podrazumeva, na neki način, ples sa kamerom – Kika je u tome bila zaista izuzetna. Bojana i ja smo već u mizankadru snimili kratki film U prolazu. Imali smo jasan cilj i znali smo na koji način da dođemo do željenog razultata. Dakle, ostalo je samo da se prevaziđu praktične prepreke na samom snimanju. Moram da napomenem da ovakav način rada pruža neke prednosti. Kada na raspolaganju imaš više novca kreneš da kalkulišeš da li sve uklapa u budžet i činiš ustupke… Ovako samo „uključiš kameru“. Godila mi je ta beskompromisnost.

Koje saradnike bi još izdvojio kao ključne?

Miloša Ivanovića (producenta), Dragana Nikolića (scenaristu), Sunu Kažić (kostimografkinju), Damjana Paranosića (scenografa), Mićuna Jaukovića i Daka Puača (dizajnere zvuka), Darka Keniga (šminka), Romanu Vujasinović (montažerku), Filipa Mitrovića (kompozitora), Branka Đorđevića (snimatelja zvuka), kao i švenkere i šarfere. Takođe, svi glumci su bili perfektni. Zbog njih smo retko ponavljali dublove. Što znači da film ne bi mogao da se uradi da oni nisu bili toliko tačni i spremni. Uz to su ostvarili i odlične uloge. Znam koliko je to bilo teško u gerilskim uslovima. Dosta smo radili, bili smo spremni. Naravno, pored Kristine, morao bih da izdvojim Đurđinu Radić, Mladena Sovilja, Marka Janketića, Milana Čučilovića… Svi glumci koji se pojavljuju u Reži doprineli su da se ovaj film uopšte snimi. Reditelji se obično zahvaljuju celoj ekipi iz pristojnosti, ali u ovom slučaju mi bez cele ekipe i svih glumaca zaista ne bismo uopšte uspeli da snimimo film.

Koliko vam je obično dublova bilo potrebno da snimite jedan segment? Koji je mizankadar bio najzahtevniji?

Obično smo snimali dva kadra dnevno, ukoliko su zahtevniji, ili 3- 4 manje zahtevnih. Najveći izazov je bio da snimimo kadar koji počinje u autobusu, a završava se u Čumićevom sokačetu. Snimanje tog veoma zahtevnog i dugog mizankadra donelo je trku sa vremenom i mnogo stresa. Ja sam bio spreman da ne prihvatim kadar ukoliko nije dobar, što je u ovim uslovima značilo katastrofu. Na sreću, uspeli smo da snimimo sve onako kao smo zamislili, i to zahvaljujući celoj ekipi.

Da li sam te pitao da li je način snimanja ostavljao ikakvu mogućnost za improvizaciju?

Mnogo smo improvizovali na probama. Dolazili smo spremni na snimanje, improvizovali bismo tek ukoliko bi nam se nešto „otvorilo“ u toku snimanja, ili nam je lokacija nudila nova rešenja.

Reži prestavlja nastavak i nadogradnju ideja iz tvog prethodnog filma o mladim Beograđanima koji se kroz potragu za ljubavlju bore da pronađu svoje mesto u svetu. Da li će i film koji pripremaš sadržati slične/iste motive?

Iste godine kada je sniman Reži, prvi put sam dobio podršku na konkursu Filmskog centra Srbije za sufinansiranje filma, i to za projekat čiji je radni naslov Žal. Ovaj film će imati neke iste motive kao S/Kidanje i Reži, ali će se i razlikovati. Neće biti nasilja i psovki, što će nekima biti čudno. Sam sam pisao scenario, i to će biti prvi put da režiram po scenariju koji sam samo ja pisao. Ukratko, tinejdžer pokušava da organizuje sahranu svoje bake, kako bi zaveo devojku u koju je zaljubljen. Trenutno smo u fazi kastinga. Kao što sam već rekao, za ovaj film sam dobio podršku za sufinansiranje proizvodnje filma od FCS-a. Takođe, dobili smo podršku programa MEDIA. Sve to povećava šanse filma da dobije na manjinskim ko-produkcijama i međunarodnim fondovima, ali ništa ne garantuje. Dilema je ista, kada ući u snimanje?