Irena Plaović: Ne smemo izgubiti strast

Sa mladom spisateljicom Irenom Plaović razgovarali smo o njenoj novoj zbirci poezije Temelji čega tačno, stvaralačkom procesu, ali i o nežnosti i tome zašto je važno negovati strast u životu…

Temelji čega tačno je Vaša treća zbirka poezije (Bitije, Novi Sad, 2021). Povod za naš razgovor, pored ove zbirke, je i Vaša prethodna zbirka, Veliko toplo: trka u više dahova za koju ste i dobili nagradu Brankovog kola Stražilovo (2018), a zatim ćemo se osvrnuti kako na rad u Filološkoj gimnaziji (predavali ste književnost, retoriku i besedništvo) i rad na Katedri za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnostima, na predmetu Srednjovekovna književnost. Gde se najbolje snalazite, ili zapravo, šta Vam najviše prija? Za koga je poezija danas?

Neretko mi postavljaju pitanje kako se snalazim, ili kako uklapam sve to, a meni se čini da postoje i mnogo veće svestranosti, a da su ova moja profesionalna i kreativna stremljenja grane jednog istog drveta: sve su to, na kraju krajeva, reči. Uvek sam znala da ću se baviti rečima na ovaj ili onaj način, pa su me zanimale gluma i režija, retorika, pisanje, čitanje, sa svih strana, i ono hermeneutičko i kritičko, i ono ,,autorsko“.

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Rad sa đacima, i sada sa studentima, doživljavam isto tako kao jedno zajedničko čitanje i govorenje, koje treba da njih dovede između ostalog i do toga da bolje pišu i čitaju, a od mene ta razmena treba da napravi dobrog predavača. Tako se i postavljam, kao da svaki put tek treba nešto da postanem. Ne ulazim ni u predavački ni u čitalački ni u autorski rad s nekim već dovršenim ,,autoritetom“. Svaki put kad izađem pred publiku da čitam pesmu, ili pred studente na vežbama, ili kad izađem pred prazan papir, pitam se šta će sad da se dogodi i ta događajnost u rečima me uzbuđuje. Što se poezije tiče, ona je, normalno, za svakoga, toliko drevna i žilava, stalno se vraća u novim oblicima, nećemo je se nikad otarasiti.

Kako je tekao proces pisanja zbirki, pažljiva i darovita čitanja prijatelja, rad sa urednikom?

Rad sa urednikom i jeste bio prijateljsko čitanje. Hvala na ovoj prilici da podsetimo da, mada je poezija individualni sport, objavljivanje knjige je kolektivna igra. U njoj učestvuje tako mnogo činilaca. Kad god na to pomislim, osetim veliku zahvalnost prema svima koji su imali udela u njoj, od izdavača, urednika, autorke divne ilustracije na koricama, preko štampara, lektora, do fotografkinje… Što se tiče pažljivih darovitih čitanja koja su svemu tome prethodila, ona se među sobom razlikuju. Tijana Savatić, pesnikinja stvarno po svemu osobenog senzibiliteta, koji nije lako ispratiti i koji je tako hermetičan mene samo još više nadahnjivao, pratila je nastajanje ove knjige maltene od početka, i mnogo puta mi je svojim osećajem pomogla da nešto bolje postavim ili izrazim. Ona je na kraju uticala i na konačni raspored pesama unutar zbirke.

Miloš Živković je, pored svega ostalog, i moj kolega srednjovekovac, tako da su, izvan par sastanaka Orfista, naši razgovori uglavnom pre išli u tom medievističkom pravcu. Međutim, on ima dve osobine koje su se tako srećno spojile da tvore jednu retku ličnost, čije se ime izgovara sa velikom toplinom i osmehom: on ima i književni talenat i nesebičnost. Iako u tom trenutku i sam radi na svojoj knjizi već godinama, i piše disertaciju, i vodi YouTube kanal, i radi na IKUM-u, on će izdvojiti vreme da vam rukopis vrati sa preko dvesta komentara, a da vi to od njega nikada niste tražili! O tome koliko vrede njegovi komentari ne treba ni govoriti. Kad malo razmislim, imati priliku za razgovor sa takvim jednim čovekom, koji toliko daje, kao i sa Tijanom koja mi je otvorila mnoge nivoe osećajnosti i pesničke slike, kao i sa Rastkom koji je tako precizno, a nenametljivo unapredio rukopis – takve prilike znače više od same knjige.

Ako je Veliko toplo: trka u više dahova knjiga koja peva u slavu erosa i ljubavi, poezija koja je nastala s razlozima bića – da se otvara i demistifikuje, poezija na epifanijskoj vatri nadahnuća, na onome što zovemo lucida intervalla, i čitamo je „u više dahova“, kakav nam svet prikazujete u Temeljima? Šta kad je kreativni proces gotov, donosi li Vam to radost, opterećenje ili prazninu? Kako zamišljate idealnog čitatelja?

Veliko toplo sam pisala 2016. godine, i kad se na tu knjigu osvrnem, iako šest godina nije mnogo, u stvaralačkom smislu jeste – meni ona danas govori nekim drugim glasom, kao sa druge strane obale na koju ja više nikad ne mogu da pređem. Zato mi je dragocena. Čini mi se da je, sva na tom talasu nadahnuća, više zapisana nego pisana. Zbog toga su u njoj osećaji povišeni, sva je uzburkana i pomalo kao da je nastala u trenutku kad se udarite u koleno ili lakat pa nesnosno boli, ali brzo prođe.

Sad zamislite da pevate u tom trenutku. Lucidno, ali malo izbezumljeno? Temelji su sporiji, teži. Takav je i stih, i sve duže i duže forme u rasplinjavanju koje stoje nasuprot sve većoj preciznosti podnaslova – Temelji, Temelji čega, Temelji čega tačno. Svet se svakako bolje vidi, prisutniji je, jer u onoj prethodnoj knjizi-udarcu nisam imala kad da gledam svet, u naporu da potrebnom brzinom iskažem trenutak koji je u svakom slučaju brži od verbalizacije. Volela bih da se u sledećoj knjizi još više okrenem svetu. Do sad sam pokušavala da istražim/napravim sebe u odnosu na njega. Ne znam kakav je osećaj kad je kreativni proces gotov, jer nikad nije gotov. Iskreno, ne zamišljam čitaoca uopšte, silno se iznenadim i obradujem svakom čitaocu!

„Nežnosti zašto umireš kao zver?“ (Ognjevi, januar) Jesmo li nežnost usput zaboravili, zakopali, a preko nje „obrastaju spratovi celi neki neshvatljivi životi u prostoru“?

Nežnost je jezgro hrabrosti i beskompromisnosti. Nežnost prema drugom i nežnost prema svetu podrazumevaju jednu otvorenu ranjivost i priznanje da nam je stalo, a onda se ulozi znatno povećavaju. Ali, kako kaže Mimi Mercedez: Život je kocka, uloži dosta. Štekanje košta! Ako poezija uspe da nas podseti na nežnost ma kojim sredstvima, blago nama. Sve to, i čega su tačno temelji, i čega ima i nema, i šta čuju naše budućnosti, i zašto zverski umire nežnost, samo su pitanja i to ni retorska ni neodgovoriva – najobičnija pitanja koja ja postavljam drugima, a sama nemam odgovore.

„Dodir sa prostornim i kulturološkim udaljenostima ostavio je utisak sličan strašnoj ljubavnoj pomisli: moglo je, zamisli, da se desi – da se nikada ne sretnemo!” Šta Vam susreti sa srednjevekovnim nasleđem donose, šta Vas je zapravo privuklo istraživanju, šta ste od njih naučili i koliko pomažu u Vašem pesničkom izrazu? Kako prevazići akademske okvire i privoleti i iskomunicirati sa čitateljskom publikom koja ranije nije dolazila u dodir sa takvim tekstualnim izrazom?

Kao što obično biva, privukao me je način na koji smo tom nasleđu pristupili na studijama. Da nije bilo tih vežbi i predavanja, a posebno, kasnije, Srednjovekovnog seminara kod moje mentorke Irene Špadijer, izvesno je da ne bih u toj oblasti videla toliko prostora za istraživanje i da ne bih mogla da sagledam to ogromno polje na kome možete da se bavite i tekstologijom i arheografijom, i prevođenjem, i hermeneutikom, i istorijom, i teorijom… Književna medievistika je toliko sveobuhvatna da nije čudo što su neki od najvećih teoretičara književnosti, poput Jausa i Eka, bili medievisti. Sa najvećima se, naravno, ne treba porediti, ali to je uzor, i to je mera; mislim da mladi istraživači treba svoj put da započnu s najvećim apetitima, pa dokle se stigne.

Eto nečega o čemu neprestano razmišljam. Akademsko bavljenje jednom temom nije isto što i njena popularizacija. Ta dva poduhvata međutim često u manjim naučnim sredinama, kao što je naša, moraju da preduzmu isti ljudi. I onda se tu pojavljuje najpre izazov izraza, jer treba istovremeno održati i unaprediti nivo akademskog diskursa i prilagoditi se na drugoj strani široj publici, a zadržati nepovređen smisao. Naša stara pisana književnost nikada i nije bila ,,popularna” – ona je pripadala visokoj kulturi, i u tom smislu nije je lako ma kome približiti, a vremenska udaljenost to još više otežava. Ipak, srednjovekovno nasleđe prisutno je danas možda i najviše baš u popularnoj kulturi. Od srednjovekovnih pisaca naučila sam kako se postiže originalnost u strogo zadatim formalnim okvirima, i, najvažnije, da budem odgovorna za svoju reč.

Ima li mesta na Vašim policama za savremene autore, šta čitate van istraživačkog/profesorskog posla? Zašto danas pisati? Zašto studirati književnost?

Tako malo vremena za čitanje izvan onoga što se ,,mora“ ostavljaju današnje strahovito ubrzane bolonjske studije… Ali, sve je stvar određivanja prioriteta u svim životnim fazama, a za mene je i u doba najvećih obaveza i najgušćih ispitnih rokova čitanje iz zadovoljstva bilo prioritet. Jer, ako sam ostavila knjigu koja me fascinira da bih učila nešto što će me mnogo manje dirnuti, meni će taj položen ispit doneti slabu radost! Tako da mislim da je čitanje važnije od studiranja. Ne smemo izgubiti strast. A strast u stvari mora da se neguje kao i ljubav, nije ona baš tako nezavisna sila, a i troši se.

Dakle, mesta ima, a uglavnom čitam poeziju, čitam malo i filozofiju, najmanje romane, ali se sada trudim da i tu malo ,,pojačam“. Preporučiću zato Košmarnik Miloša Živkovića, novi roman u izdanju Darme, koji je kao otvorena rana u koju ne možeš da prestaneš da gledaš. Od savremenih pesnika najviše volim Marka Pogačara i Gorana Korunovića, i, u najmlađoj generaciji, Lazara Bukumirovića, a dopale su mi se i zbirke Višnje Trešnje Đorđa Ivkovića i Toplo bilje Bojana Vasića. Neke se zbirke koje mnogo volim još krčkaju i kad izađu vikaću o njima na sav glas. Od nefikcijskih knjiga koje nisu iz uže sfere mog naučnog interesovanja izdvojiću Erotski fenomen francuskog filozofa Žan-Lika Mariona, i Identitet srpske književnosti Nenada Nikolića.

Na pitanje zašto danas, ili bilo kad, pisati, imam vrlo kratak odgovor: Pročitajte Prusta. Književnost vredi studirati jer omogućava da proživite mnogo života, pod uslovom da ste već skloni umetnosti reči i izazovno je i inspirativno posvećivati se čitanju tako duboko i ozbiljno godinama. Sad, u tome ima za mene i jedan mali element otpora – književnost se u današnjem svetu često svodi na fikciju, dakle doživljava se kao nešto izmišljeno, prema tome nestvarno, van sveta i ne mnogo relevantno. Pa je onda čin otpora kulturi korisnosti odabrati da život posvetite baš takvoj jednoj stvari, jer čovek ne postoji da bi bio koristan. I, razume se, studije književnosti povrh svega pružaju i jedno vrlo široko humanističko obrazovanje. To je već opšte mesto, ali opšta mesta su najčešće istine.

Info:

Irena Plaović rođena je 1992. godine u Beogradu. Završila je Filološku gimnaziju i Srpsku književnost i jezik sa komparatistikom na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde sada radi kao asistent na Srednjevekovnoj književnosti. Piše doktorsku tezu iz oblasti srednjevekovne retorike i objavljuje u naučnoj periodici. Objavila je tri zbirke poezije: Iza oka (2009), Veliko toplo (2018) i Temelji čega tačno (2021). Živi na Tašmajdanu.

Naslovna fotografija: Ana Batrićević