Ivan Jegdić: Ovovekovni trubadur
Sve je manje albumskih izdanja sa novom a autorskom muzikom; međutim, sa Ivanom Jegdićem smo razgovarali upravo povodom njegovog prvog albuma Neka čuju me (u izdanju kuće Mascom), a na njemu ljubavna, epska i istorijska tematika sa pop muzikom i modernim prizvukom.
Kako je biti kantautor, muzičar, ovovekovni trubadur u ovo vreme koje muzici ni najmanje nije naklonjeno?
Prvo moram da kažem da mi se jako sviđa termin „ovovekovni trubadur”, jer to zaista i težim da budem. Biti kantautor i pružati publici autorsku muziku nije ni u „normalnim“ okolnostima lak posao, iako je uprkos tome posao pun uživanja. Trenutna situacija zatekla je čitav svet nespreman, pa tako i nas muzičare. Muzika jeste oblast koja zahteva kontakt sa slušaocima, pre svega kroz žive nastupe, a to je nekako preko noći onemogućeno. Tako su muzičari dovedeni u situaciju da nalaze drugačije načine funkcionisanja. Ja sam to iskoristio da dovršim svoj prvi album, ali postavlja se pitanje – šta i kako dalje? Najteži deo svega toga jeste iščekivanje i neizvesnost. Videli smo kroz trajanje pandemije kako se naš vrh odnosi prema svemu tome. Često smo dobijali protivrečne informacije, menjanje mišljenja, otvaranja, zatvaranja, pa nikom više ništa nije jasno. Naravno treba pomenuti i radnike u muzičkoj industriji koji nisu muzičari. Nekako mi se čini da je njima čak i teže, a njihov broj je ogroman.
Povezani članci
Da li ti indi-pop kao neka brzopotezna i okvirna stilska odrednica odgovara ili te možda steže, žulja, iritira…?
Nemam ništa protiv toga, iako možda sebe ne doživljavam kao indi-pop izvođača. Mladi izvođači obožavaju taj termin, a da ni ne znaju šta on znači. Sve što na bilo koji način odudara od mejnstrima danas se često posmatra kao indi. Ja sebe više doživljavam kao pop izvođača koji koketira sa rokom i etno muzikom. Bitna je suština, a to jeste nekakav pop zvuk, samo je provučen kroz prizmu različitih stvari i dobija se nekakav hibrid. Nekako mi se čini da ljudi počinju da preteruju u izmišljanju žanrova i etiketiranju svega što makar za 0.0001% odstupa od nečeg već postojećeg. Naravno, to je neminovno budući da zaista postoji hiperprodukcija muzike, ne samo kod nas, već u čitavom svetu.
Nailaziš li na negativna predubeđenja onih koji pri pomenu tvog imena i dosadašnjeg rada i zvuka pronađu i crticu „trep”?
Bilo je odbojnih reakcija da ono što ja radim nema veze sa trepom, ali sve to razumem. Pokušavam da inkorporiram neke od elemenata trepa koji mi se sviđaju, ali sama srž moje muzike nije ni izbliza trep. Sve te reakcije su razumljive, budući da ljudi teže da muziku dele u kategorije i sve što pomalo odudara od poznatih kategorija postaje nešto nepoznato, ponekad i odbojno. Meni je bitno da neko voli to što radim, a kako će ga ko nazvati, to je opciono. Ipak, neće istu prvu sliku imati neko kome kažeš „poslušaj Ivana Jegdića, jako dobar treper je u pitanju“ i neko kome kažeš „poslušaj Ivana Jegdića, laganog pop muzičara“. Treba stvari predstavljati onakvima kakve jesu, a ne pojednostavljeno.
Koliko dugo je trajao i kako je izgledao put ka ovom amalgamu od zvuka koji se sada može čuti i ispratiti i na dugosvirajućem izdanju?
Taj put je suštinski počeo kada sam prvi put uzeo gitaru u ruke sa dvanaest godina. Svaki novi dodir s tom gitarom dodavao je na taj put nešto novo. Kada sam tek počeo da pravim autorske stvari, nisam preterano razmišljao o pravcu kojim bih se kretao i nisam želeo da ograničavam sebe ni u kom smislu. Mislim da je to najviše doprinelo zvuku kakav gajim danas. Ako se orijentišeš na jedan zvuk, jednu istu pesmu otpevanu petnaest puta, ubrzo će ti dosaditi. Ne smem ni da razmišljam kako će taj amalgam izgledati na drugom ili trećem albumu, ali svakako nešto drugačije. U tome je upravo lepota muzike. Kreneš jednim putem, a on onda odvede do još četiri nova, pa se onda ta četiri račvaju dalje i njima nikad kraja. Zato je bitno istražiti svaki od tih puteva, jer ne znaš kakav je dok ne kreneš da koračaš njime.
Tvoju muziku u dobroj meri određuju i senče i melanholija i splin, kako se bije bitka sa pozom i pozerajem kao mogućom zamkom na tom putu, budući da je splin izrazito teško odraziti i zauzdati?
U mom slučaju, ne bih rekao da je u pitanju bitka sa splinom, već ples sa njim. To je ono što ljudi prepoznaju. Iskren sam i nisam neko ko se trudi da ima imidž melanholičnog sad boy-a, već zaista pokušavam da dam publici ono što jesam u potpunosti. Samo „plasiranje“ melanholije kroz muziku jeste nezgodan posao, budući da je lakše naći publiku koja želi hajp pesme za diskać. Ako uporedimo srećne pesme za đusku i setnu muziku punu sevdaha, možemo na njih da gledamo kao na River Plejt i Boku Juniors. Prvi je klub bogatijih, onih koji nikada nisu bili na dnu, što ne znači da je taj klub loš, čak naprotiv. Drugi je klub za narod, za običnog čoveka koga stežu sve brige kako sopstvene čaršije, tako i čitavog sveta.
Sada smo u prilici da slušamo i tvoj album; albumi su danas, posebno kod nas, ekscesi i izuzeci, da li si težio ka albumu ka pravoj muzičarskoj i kantautorskoj meri ili je to, naprosto, samo bio prirodan produžetak muzičke evolucije?
Recimo da je od oba pomalo. Danas je sve popularnije izbacivanje singlova bez upuštanja u pravljenje albuma kao celine. Ja sam neko ko i kada sluša muziku voli da zna s kog je albuma pesma, iz koje godine je taj album, kakav je njegov omot… Album jeste jedna zaokružena celina jedne stvaralačke faze i smatram da je lakše autora identifikovati kroz albume nego kroz singlove. Opet je nekako mnogo lepši osećaj kada kao autor možeš da kažeš da iza sebe imaš album. Samo stvaranje albuma jeste nešto kompleksniji proces od stvaranja nezavisnih singlova. Treba naći savršen balans tako da čitav album ne zvuči isto, ali da su pesme na njemu dovoljno bliske da zaista može da se kaže da nisu pesme samo „nabacane“ da bi eto imao album, već da one nešto zajedno znače.
Na tvom albumu je u sviračkom smislu gostovao i Stefan Aćimović (dram), u tom smislu vidiš li jasne nagoveštaje obrisa scene dovoljno srodnih autora, bendova i izvođača koji bi garantovali dalje osnaživanje tog kontrapunkta onome što se kod nas ispravno ili pogrešno smatra srednjim tokom?
Apsolutno. Ne znam kako ljudima spolja izgleda ta saradnja na sceni, ali meni iznutra izgleda kao sasvim prirodna, neusiljena stvar. Mislim da su autori spremniji na saradnju više nego ikad pre – ne ograničavaju ih žanrovi i stilovi, oni bi samo da rade šta god im zvučalo lepo. Naravno, sujete će uvek biti, ali volim da verujem da dominira ova zdravija struja koja shvata da bez jake scene nema jakih individualnih izvođača. Ono što mladi autori takođe shvataju jeste da ne treba imati strah od takvih stvari. Jasno je da bi većina njih želela da sve radi samostalno bez uplitanja bilo koga drugog, ali tim načinom karijera će ti biti jedna prava linija iz koje ništa nisi naučio i u kojoj si uskraćen za milion malih puteva o kojima smo gore pričali. Naravno, pozdrav za Stefana koji je verovatno najbolji mladi gitarista u Srbiji.
Jedna od tvojih pesama se zove Bolji čovek – da li su onda autori uvodne pesme iz Boljeg života zapravo bili sasvim u pravu kad su tvrdili da „bolji život traži bolje ljude“?
Bili su u pravu dobrih 50%. Bolji život traži bolje ljude, a bolji ljudi traže bolji život. To je kao kada pas neprestano juri svoj rep sve dok mu se ne zavrti u glavi. Upravo u tom traženju boljeg života ti ceo život proleti pred očima, a da ga nisi ni osetio onako kako si želeo i kako je trebalo. Problem je što počneš da se kaješ i za stvari koje si uradio i za one koje nisi. Onda počinješ kao po nekoj hemijskoj formuli od koje nema odstupanja da gradiš sebe, verujući da se tako postaje bolji čovek, ali ni sam nisi siguran da li se u toj formuli podvukla neka greška. Suština je da svi mi težimo da budemo bolji ljudi u boljem životu, ali bolji život uvek igra „na gol više“ koji primiš u sudijskoj nadoknadi, pa opet počinješ sa centra pognute glave.
U samom finišu, daj nam nekoliko pop-kulturnih preporuka – šta slušati, čitati, gledati… naravno, ako uopšte veruješ u takvu vrstu poduka i izricanja smernica.
Ja sam se u poslednje vreme kao slušalac okrenuo post-rock-u. Intiman je to žanr koji je savršen kada se osećaš kao da si na dnu. Moram priznati da slabo čitam novije autore, više sam čovek klasike, tako da bih uvek preporučio Gogolja, Puškina, Jesenjina, Disa, Dučića… Mnoge Njegoševe poruke su i danas i više nego aktuelne, i smatram da je on jedan od najboljih srpskih pisaca u istoriji književnosti. Ono što je, ipak, najbitnije jeste da ljudi pogledaju svet oko sebe. Na svakom koraku postoji nepravda i samo mi možemo da je ispravimo. Dosta je bilo bežanja od odgovornosti i prihvatanja surove realnosti. Iako grupa dram kaže „mi nećemo promeniti svet“, ja kažem hajde da to uradimo i ostavimo svet lepšim kada sa njega odemo.
Ivan Jegdić, mladi kantautor iz Beograda, poslednjih par godina je prisutan na regionalnoj muzičkoj sceni singlovima koji vešto kombinuju ljubavnu, epsku i istorijsku tematiku sa pop muzikom i modernim prizvukom trepa. Svoju muzičku karijeru započinje skromno, dobijajući licencu za nastupe u Knez Mihailovoj ulici i pevajući svoje omiljene numere uz gitaru. Njegovo stvaralaštvo vrlo lako pretače epske motive tekstova u savremene bitove, uz gitaru i opojan glas. Pesme je delio sa fanovima preko svog YouTube kanala. Nedavno je objavljeno njegovo prvo dugosvirajuće izdanje naslovljeno Neka čuju me (objavila beogradska kuća Mascom).
Povezani članci
