Jasminka Petrović: Na misiji širenja važnih poruka
Sigurno će mnoge (i to mnoge raznorodnih generacija) obradovati činjenica da je u redovnu bioskopsku distribuciju ušao film Leto kada sam naučila da letim, precizno i dosledno zasnovan na istoimenom romanu Jasminke Petrović, po svoj prilici najčitanijoj i najvoljenijoj autorki knjiga za decu i mlade kod nas poslednjih par decenija.
Davno pre trenutka kada ekranizacija stigne pred publiku pisac je već uradio šta, koliko i kako je mogao i želeo, ali ovo se čini kao zgodan trenutak da o ovom filmu u režiji Radivoja Andrića popričamo sa autorkom romana od koga je sve to krenulo.
Ako se saglasimo da film preteču ima i u književnosti, da li možda tokom pisanja pred očima i u glavi imate tu priču i u filmskom ruhu?
Povezani članci
Najpre dobro osmislim ideju, a onda kreiram junake. Radnju imam tek u skici. Dok pišem, puštam da me vode junaci. U njihovoj sam blizini i pažljivo ih „posmatram i osluškujem“. Nastojim da ih zavolim, pa mi je važno da ih razumem i osećam. Ne vidim ih na bioskopskom platnu, već u procesu snimanja. Mogla bih da kažem da u toku pisanja zauzimam mesto kamere na setu.
Da li je Leto kada sam…, po Vašem sudu, možda u okviru Vašeg opusa i najpodatnije za filmsku ekranizaciju?
Mislim da je ovaj roman prvenstveno važan zbog antiratne poruke, ali i nekih drugih tema koje se otvaraju – pitanje identiteta, porodičnih odnosa, odrastanja… Po meni, reditelj Raša Andrić je vrlo suptilno i mudro to sve pretočio u filmsku priču. Svaki medij ima svoja pravila koja se moraju ispratiti, knjiga se ne može bukvalno preneti na ekran, ali atmosfera i osnovna ideja mogu. U romanu ima dosta dijaloga, koji su pogodni za film, ali i unutrašnjih monologa koji su pravili problem, pa su svedeni na minimum.
Film sam prvi put gledala na probnoj projekciji krajem prošle godine. Bila sam veoma uzbuđena, pa nisam baš sve registrovala. Posle drugog gledanja imala sam utisak da su neki kadrovi naknadno ubačeni, što je veoma zasmejalo Rašu i montažera. Po reakcijama publike na premijeri i po brojnim porukama koje sam dobila, rekla bih da je film uspešno poleteo. Zanimljivo je da većina gledalaca ima sličan osećaj da Leto donosi optimizam, nadu i budi pozitivne emocije. I knjigu i film doživljavam kao zajedničku misiju sa važnim porukama.
Kako je izgledao put Leta… ka filmskoj varijanti?
Krajem februara 2016. godine dobila sam mejl od meni tada nepoznate osobe. Između ostalog, pisalo je da bi SENSE Production snimio film po romanu Leto kada sam naučila da letim. Poverenje mi je ulila već prva rečenica: „Pišem Vam po preporuci zajedničke prijateljice Ljubice Beljanski Ristić, čiji sam učenik bio u Školigrici“. S obzirom na to da dobro poznajem rad Ljubice Beljanski Ristić u kulturi za decu i značaj Školigrice za razvoj mnoge dece, ova rečenica mi je bila značajnija od bilo kakve filmske biografije. Otišla sam na sastanak i upoznala divne mlade producente – Milana Stojanovića, Maju Popović i Mariju Stojanović. Od tog dana krenula je naša poslovna saradnja i veliko prijateljstvo.
Koliko ste slobode i koliko potrebe imali da učestvujete i možda usmeravate i korigujete u slučaju stvaranja scenarija za ovaj film?
Kada sam dobila prvu ruku scenarija od Ljubice Luković, osetila sam da je uhvaćena priča i da su dobro postavljeni likovi. Pročitala sam još dve-tri verzije, a kada se u rad na tekstu uključio Vlada Andrić, moj dragi drug i kolega, a Rašin tata, potpuno sam se opustila i znala da su moji likovi u sigurnim rukama. Mislim da je važno da svako radi svoj posao. Meni se oni nisu mešali u pisanje knjige, pa se ni ja njima nisam mešala u pisanje scenarija, jer o tome ne znam dovoljno.
Šta Vam se posebno dopalo i dojmilo u filmu u njegovom konačnom vidu?
Posebno mi se dopada dinamika – smenjivanje prijatnih i neprijatnih situacija, sreće i tuge, problema i razrešenja… Ovih dana imala sam prilike da pratim dve projekcije sa decom i mladima u publici, u Novom Sadu i Lazarevcu. Taman kad pomislim da im pada pažnja, menja se scena i oni se brzo vraćaju filmu. Retko im zasvetle mobilni telefoni u rukama. Smeju se na istim mestima, aplauzom reaguju u određenom trenutku, a u ključnoj situaciji nastaje tajac u sali. Takođe sam bila iznenađena da su bioskopi gotovo puni publike.
Pošto sam bila na snimanju, bliže sam upoznala značaj scenografije i kostimografije. Za potrebe filma, scenografkinja Tatjana Čanić Stanković i njen tim oživeli su jednu staru, zapuštenu kuću u selu Dol nadomak Starog Grada na Hvaru. Čak su par meseci pred snimanje donosili u kesama zemlju i sadili biljke kako bi napravili vrt koji je važan za lik none Luce. Bilo mi je zabavno i da pratim rad kostimografkinje Momirke Bailović. Odgovarajućom garderobom i pojedinim detaljima neverovatno je oživljavala junake. Vasila Hadžimanova sam upoznala tek na premijeri i od srca mu čestitala za muziku u filmu.
Tokom promocija i gostovanja, rada sa mlađima i najmlađima, da li ste stekli utisak da film, premda skupa, može da bude prečica ka razvijenijim čitalačkim navikama dece i mladih i danas?
Film i knjiga se prepliću i dopunjuju po raznim osnovama. Utiču jedno na drugo i zato mislim da je svejedno da li se prvo čita knjiga ili gleda film. Film je podigao dodatno interesovanje za knjigu, pa je mnogi uzimaju u ruke po prvi put ili je čitaju po ko zna koji put. Pred premijeru Kreativni centar je objavio specijalno izdanje romana sa fotografijama iz filma i dodatkom o postupku snimanja. Marketinška i PR služba filma Leto kada sam naučila da letim vrlo pametno i aktivno obavlja svoje poslove tako da se poslednjih nedelja u medijima i u javnosti dosta priča o kulturi za decu i mlade, što smatram da je posebno važno za čitavo naše društvo. Jer, ulaganjem u kulturu za najmlađe, ulažemo u budućnost.
Da li možemo da očekujemo još neku filmsku ili serijsku adaptaciju neke od Vaših knjiga i imate li na tom planu nekog ličnog favorita ili delo za koje osećate da bi predstavljalo najzgodniju i najizdašniju građu za tako nešto?
Knjigu Dugina dolina (Svet igračaka) vidim kao animirani film. U pitanju je bajka gde je svaki lik jedna figura u šahu, a radnja je zasnovana upravo na istinitoj partiji u kojoj pobeđuju crne figure. Knjigu je veličanstveno ilustrovao Dobrosav Bob Živković.
O filmu
Leto kada sam naučila da letim, vedra i duhovita priča snažnih emocija, prati dvanaestogodišnju Sofiju, devojčicu pred kojom je naizgled dosadno letovanje sa dve bake. Ipak, nova prijateljstva, prvi poljubac i pomirenje sa otuđenom porodicom pretvaraju to leto na idiličnom jadranskom ostrvu u neprocenjivo i nezaboravno iskustvo. U pitanju je film namenjen čitavoj porodici, pa producenti najavljuju da će „Leto“ zajedno ići da gledaju ćerke, mame i bake.
Povezani članci
