Jelena Bogavac: Glečeri se ipak tope

Krajem prošle godine izdavačka kuća Portalibris objavila je roman Robin sa Krsta autorke Jelene Bogavac. Nastavak romana Betmen nad Zvezdarom iz 1996. godine objavljen je zajedno s prvim romanom, u jednoj knjizi. O kultnom statusu svog romana i podsticaju za pisanje nastavka, o devedesetim i tranziciji, o teškim bojama ljudi s margine, i profiterima tranzicije, o svojoj poziciji koja je daleko od mejnstrima, Jelena Bogavac govori za City Magazine.

Kako se rodila ideja za nastavak romana Betmen nad Zvezdarom – Robin sa Krsta? I do toga da se oba romana objave zajedno u jednoj knjizi?

Ideja o reizdanju Betmena nad Zvezdarom zapravo je stigla od Jovane Ristić, urednice izdanja Portalibrisa. Betmen je nestao s tržišta usled gašenja izdavačke kuće koja ga je objavila, a za sebe je uspeo da dosegne status „kultne knjige” u našoj generaciji. Portalibris reizdaje takve knjige, vrlo moćna edicija. Jovana je predložila da napišem nešto iz konteksta današnjice, počela je prva izolacija usled virusa. Mada je sve stalo, dogovoreni dedlajn me je gledao u oči. Sedoh i napisah ga. Robin sa Krsta je obrnuti Betmen nad Zvezdarom. U ogledalu, pa obrnut. Tako sam smislila da ih i „spakujemo” – u roman klepsidru – lice i naličje fenomena življenja u Beogradu u dva bliska beogradska vremena. Ili, kako je iz današnje perspektive biti „iza leđa” devedesetih.  

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Betmen nad Zvezdarom je nastao sredinom devedesetih, na osnovu stvarnih priča stvarnih ljudi. Šta odlikuje junake romana? Zbog čega su oni ogledalo vremena? Kako su izgledale devedesete u Beogradu?

Devedesete su beda, ratovi, kriminal, i čudesna dovitljivost da se preživi. I sigurni neuspeh, i najčešće herojska smrt na ulici. Devedesetih su klinci bili gladni, krali, dilovali i pucali. Društvo je pucalo po šavovima, zemlja je pukla. Beograd je bio prestonica rata, pozadine fronta. Bilo je grozno, gubitnički, ali još uvek romantično, u smislu da je herojstvo bilo nasleđeno od partizana, a naivnost od roditelja šezdesetosmaša. Vrtelo se herojski u vrtlogu izneverenog herojstva. Sve dalje od etike, sve dalje od hepienda. Deci je oružje bilo prelako dostupno, a deca su laka na obaraču, ali često ciljaju jedni u druge, takoreći u pogrešne mete. Devedesetih su se deca svetila za infarkte svojih osiromašenih i poniženih očeva, izbačenih iz arhitektonskih biroa na pijačne tezge da prodaju najlon-kese. Beograd je čitav bio kartonska pijaca s robom iz Mađarske. Atomska bomba bačena na slojeve društva koje se urušilo uostalom pod bombama na kraju. Tužne, smrtno tužne, bedne godine Beograda, s bliskim sećanjem na slavne osamdesete – taj raj urbanosti, kad je procvetao u punoj snazi, a da se više nikad ne oporavi. Mada su fasade okrečene, i danas sve okrečenije, uz svaki zid, u mojim očima, ostao je zalepljen po neki Gaja Betmen – upucani šišmiš, uz svaku tezgu pao je po nečiji tata.   

Nastavak romana je priča o narednoj generaciji – o sinu Betmena sa Zvezdare, Robinu. Šta odlikuje Robina? U čemu se Betmen i Robin razlikuju? Koje su sličnosti?

Robin Robi je Betmena Gaje sin. Takoreći siroče. Majka mu se kurva po Milanu. S tatom se nije upoznao. Porastao je u zabludi, u biografiji koju je podmetnula baba za utehu. Ta baba, mama Gajina, pretekla iz devedesetih u kojoj su joj upucali dva sina, a muž umro na ulici. Baba je morala da laže Robija, jer je morala da ga vaspita. Morala je da ga zaštiti od svog sećanja. Morala je da mu pruži šansu da počne bez tog sećanja. Robin iz laži, mali Robi lažov. Lep ko lutka, lak ko pero. Neagresivan, malo zgudran, malo depresivan. Robin je dete iz sobe. Dete izolacije. Uličar kome je ulica zabranjena da se ne bi zarazio. Dečko novog vremena – uličar bez ulice, antiheroj neherojske stvarnosti. Dečko porastao bez istorije – jer bliska istorija mu je ponuđena u sto različitih verzija, jer ga je lagao ko je kako stigao, jer niko zapravo nije ni mogao da se seti šta se tačno desilo devedesetih, osamdesetih, pa i četrdesetpetih. Robina su ove verzije – nacionalnog poraza ili pobede – zapravo zbunile. Robi je seo za komp, upalio virtuelni mod, i zbrisao. Iz sasvim razbucanog u sasvim virtuelni svet.

Ko su ostali junaci novog romana? Kako izgledaju njihovi životi? I vreme tranzicije u kome žive?

Svako je svakom posledica, svako svakom razlog da propadne, u generacijskom smislu. Baba Betmenu Gaji, Betmen Gaja Robinu Robiju. Sva logika propadanja, u svom punom zamajcu. Čelične motivacije propasti. Mama Suzana kurva iz Milana – o njoj pišem treći nastavak. Volela bih da i njega zalepim, za Robina i Betmena, opet obrnuto. Znate, nešto kao porodična grobnica. Da budu zajedno na polici. Da ih skupim konačno i svečano sahranim – konačno mrtvi, konačno mirni, odajemo poštu na koricama papirnatog spomenika.

Ima u ova dva romana i taj Cigi. On je u stvari heroj obe knjige. On je pobednik i on preživljava. Jer je imao stomak, dovitljivost, prljavu pamet i jaku ambiciju da preživi. Srušio tatinu kuću od kartona u Savamali, roknuo najboljeg druga, otvorio lokal s helti hranom. Možda je Cigi gad, a možda smo samo uvek ljuti na one koji preteknu. Cigi je prodavnica, al’ sad ima tri lokala. Da l’ stvarno verujete da je heroj? Pa sad… Nije heroj al’ je pobednik. Volela bih da umem da budem Cigi. I Robi bi voleo, al’ ga blam.

Zbog čega si odlučila da svoje romane pišeš u prvom licu? I koliko autentičan jezik, sleng koji si koristila, doprinosi uverljivosti priče, likova, atmosfere…

Pozorišna rediteljka i dramaturškinja sam. Napisala sam previše (nikad previše!) izvedbenih tekstova. Često tekst pišem dok režiram predstavu istovremeno. Bavim se dokumentarnim teatrom, pričam s ljudima, verujem im. U odnosu na pravo, pravim još pravije. Priče romansiram, izmišljam ponovo, ubacujem ih u svoj događajni kontekst. Zabavno mi je to da radim. Zovem to „gluma za tastaturu”. Uživljavam se u lik i pratim logiku glumačkog uživljavanja. Tu nema zezanja s intuicijom. Sve pokradem od pravih likova, i onda im poklonim sebe, da riljaju po mojoj duši kako hoće. I to me zabavlja. I sigurno je istina. Istina koju izmišljam punim plućima tuđih disanja. Prvo lice je mama pozorišta, a ja stara pozorišna sluškinja. Naravno da je autentičan sleng. S jezikom nema zezanja. Jezik je portal vremena i lika koji povampirujem. Sve pravo i ništa nije istina. Tako bih mogla čak i sebe da opišem. Kao žrtvu svoje profesije.

Protiv toga branim se poezijom. Pišem pesme koje uglavnom ne objavljujem, jer uvek čujem da tržište nije raspoloženo za poeziju. Verujem da sam Ja u prvom licu pesnikinja, a ne ulična baraba. Ali svet nekako uvek više zanima da me prate kad glumim majmuna. Ha-ha. Ali vidite, znam, jer sam ludo intuitivna: kad umrem, sve će to neko da ukoriči. Dobro pazim šta ostavljam po folderima, na desktopu imam belog anđela. Pa izvol‘te, za jedno pedesetak godina. Dobro došli u moj inboks – izvolite znakove pored puta. Vidite koliko sam uobražena, usamljena i u stvari romantična? Besmisleno, znam, ali imam prava da se nadam. Nada u zagrobni život umire poslednja.

Koliko se razlikuju sleng iz devedesetih i današnji? U kom pravcu je jezik evoluirao?

Rekoh – jezik je vreme. A ipak svako vreme ima sto jezika. Odabrati govor, to je kao kad odabereš šta ćeš da obučeš. Ne znam da l’ jezik evoluira, ne znam da l’ volim termin evolucija. Verujem da svaki govor pada takoreći s Marsa na ulicu. Možda suviše gledam dokumentarce o starim vanzemaljcima, pa volim da ugrozim logiku evolucije u svojim mislima. O jeziku ne razmišljam, samo ga uzimam u upotrebu. Učim ga na sluh, kao strani jezik. Ne razmišljam o gramatici, samo znam kako se kaže, jer sam čula. Briga me da ga analiziram. Ne analiziram ni vrata kad uđem u sobu, jer važnija mi je da pritisnem kvaku. Napisah onomad: Beograd se presvlači, a u ormaru sve iste krpe – sekond-hend pijaca jezika – sudbine uvek pomalo iznošene na usnama.

Prvi roman je imao više izdanja i doživeo kultni status, prvi tiraž drugog romana koji je objavljen krajem 2020, rasprodat je za mesec dana. Koliko ti znače pozitivne reakcije čitalaca?

To mi jedino znači, jer nagrade ne dobijam u poslednje vreme. Imam taj fazon, da stanem skrajnuta, daleko od mejnstrim kalkulacija. Nikad ne pravim hit, a skoro uvek mi upali. Radim za sitno, a sala mi je uvek puna. To je valjda nagrada što se ne cenjkam. I što ne radim zbog para. Znam da je smešno, takva mi sudbina. Nisam Cigi. Nikad neću imati lokal u Beogradu na vodi. Ali imam decu koja su po 15 puta gledala moje predstave. Imam svoju publiku, što bih rekla da sam tehnopop pevačica.

Da li imaš ideju za pozorišnu adaptaciju romana?

Robinu ne treba adaptacija. Prvo lice je već tekstualni predložak za probu. Kraj izolacije, biće premijera Robina. Tako mi svega. Zaverenički se smeškam tom danu. On mi je šargarepa pred očima, dok klipšem uz brdo socijalno distanciranog vremena.

Navela si da si Robina sa Krsta napisala prošle godine, u vreme pandemije i karantina koji su nas zadesili. Zanima me kako si ti doživela čitavu prošlu godinu? I da li je ona, osim što je bila veoma teška, bila na neki način i otrežnjujuća i podsticajna?

Od svih godina, za ovih 48 godina, ova je po mnogo čemu najzanimljivija. Pre nekoliko meseci, kad beše nova ova situacija, bila sam za nju odavno spremna. Autoizolacija u mom slučaju počela je mnogo ranije. Kolega Marčelo je to lepo objasnio: Situacija u društvu već nekoliko godina ne dozvoljava da se uhvatim u kolo. Ne znam nove korake, pa po starom igram s nama autsajderima.

Imamo šansu da počnemo iz početka. U moralnom i ljudskom smislu. Ali, osećaj me ne vara, propašće nam i ova prilika. Prokockaćemo još jednu šansu da se uozbiljimo. Sva su mesta prava, samo su oduzeta. Ovo nije okupacija, nego otimačina. Odavno znam i da sam gubitnica. Što bi rekô Cigi: „Kad ti svuku patike na Adi il’ gaće, daj im. Jači su, pa nek nosu.” Jer to je uvek privremeno. Život teče nezaustavljivo. Mora biti da će pući brana ovog veštačkog jezera. Mora biti izlaza iz bare. Jer ipak se glečeri tope. Idemo.

U jednom intervjuu si navela da je danas u modi – tuga. Prepostavljam da je to – prepuštanje, samosažaljevanje, linija manjeg otpora, izbegavanje suočavanja s bilo čim… Pitala bih te – ako to osvestimo i sebi priznamo, kako možemo da se borimo protiv tog trenda?

Ne možemo mi da se borimo protiv trenda. Mladi su borci, a oni su odlučili da ne učestvuju. He-he. Dobar komad, samo bez mladih glumaca na sceni. Nema veze. Možda će fasada umeti da peva. Pa rekoh sebi, daj da joj napišem note. Da ne falšira.

Šta ti trenutno radiš? Šta imaš u planu?

U planu imam da preživim. Da napišem Suzanu iz Milana. Da režiram Robina. Da mi dete završi šesti razred. Da mi ozdravi baba. Hej, da konačno opet radim s Minjom Bogavac! Jer ona sada sme da bude ona stara, neodgovorna za raspale institucije a odgovorna za svoj brutalni talenat. Druga scena nam maše, maske se fucnule, baš je vreme da ih skinemo. Meni se obrazi osuli. Planiram da je skinem, i da dugo, dugo gledam sebe u ogledalu. Jer se odavno ne viđam. Pa sam se uželela.

Šta Bitef teatar ima u planu za ovu godinu?

Bitef teatar radi kao fabrika avangarde. Nije stao devedesetih, nije prestao s repertoarom ni sada. Naravno, mere se poštuju, pa je sve više predstava za pet do tri gledalaca. Pa dobro. Pozorište je jedan čovek u prostoru koji nešto radi dok ga drugi gleda. Može, znači, i u vrlo malom formatu da se katarzira. Izašla je odlična predstava Nikole Zavišića, Kao da nije kraj sveta. Jer nikad nije stvarno kraj, sve dok nije gotovo. Ako nebo dâ, ovogodišnji festival biće dva u repertoarskom smislu. Ima dakle šanse za 15 dana Bitefa. Svete, dobro došao, žali bože predugog čekanja.

Jelena Bogavac, rediteljka i spisateljica, diplomirala je Pozorišnu i radio režiju 2001. godine na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. U Bitef teatru je zaposlena kao dramaturškinja i urednica repertoara od 2002. godine. Režirala je veliki broj predstava, i na mnogima sarađivala kao dramaturg. Osnovala je i Drama Mental Studio 1999. godine, i napisala veliki broj tekstova za najrazličitija scenska ostvarenja. Roman Betmen nad Zvezdarom je objavila 1996. godine, a zbirku pesama Mama, Tata, Sunce, Sestra i ja – 2007. godine. Roman Robin sa Krsta objavljen je krajem 2020.

Fotografije: Isidora Todorović