La Veronal je kao voz koji juri punom brzinom kroz noć

Zamislite mesto o kome svi pričaju. Svet koji je nastao kao rezultat naših dugogodišnjih napora. Bića slična ljudskim, ali savršeno dizajnirana… Sintetički krajolik i tehnološka dostignuća, bez strasti… Sadašnjost kakvu živimo tera nas da zamislimo budućnost bez osećanja i želje za razumevanjem sopstvenog života. Pasionarija Markosa Moroa i njegove trupe La Veronal iz Barselone će se izvesti u Operi Madlenianum, 31. marta, u okviru 17. Beogradskog festivala igre. To je komad koji otvara pitanja (ne)ljudskih emocija ka kojima svet stremi i nametnutom bljesku ideje o napretku. O putovanju od savremene planete, do planete bespomoćnih odraslih ljudi.

Posle nekoliko godina Vaša kompanija se vraća na Beogradski festival igre sa novom produkcijom. Recite nam nešto o Pasionariji.

Pasionarija je alegorija sadašnjosti u kojoj živimo. Čini se čudnim, dalekim mestom, onom koje pripada budućnosti, ali u stvari je reč o ovom ovde i ovom sada. O distanciranosti među ljudima, o strahu od neizvesne sutrašnjice, o nepostojanju emocija i stanju prekomerne samozaštite koja nas izoluje. To je tužan komad, ali prikazan kao najatraktivnija priča za decu.  

Mislite li da je naš svet već mesto bespomoćnih odraslih ljudi?  

Da, mislim da smo sve ranjiviji i moramo pronaći nove izvore energije da bismo živeli. Oslanjanje na druge, ljubav drugih, sudbina planete, svest o budućnosti koja će doći, ljudski odnosi… sve je u opasnom stanju. A, nemamo mogućnosti da zaustavimo onu vrstu „napredka“ koji nam možda i ne treba.

Pasionarija je već mnogo putovala. Recite nam nešto o gradovima koje ste obišli i reakcijama različite publike.

Divno je predstaviti Pasionariju u toliko gradova, upoznati toliko gledalaca, a zatim postati deo sećanja i mašte svih tih ljudi. Jedan od zadataka umetnosti je da se stalno deli, ali i da gledaoce vodi u situacije u kojima se ne osećaju uvek komforno. Radujemo se povratku u Beograd. Međutim, La Veronal koji ste tada upoznali je danas mnogo drugačiji.

Vaše umetničke veštine nisu ograničene na savremenu igru, već na čitav niz senzacionalnih scenskih i umetničkih disciplina. Šta Vas inspiriše? Kako kreirate? Gde nalazite svoje izvođače?  

Uvek sam se osećao slobodnim na sceni, činjenica da nisam igrač i da stvaram iz čiste slobode je neverovatna. Reči, pokreti, slike, kreiranje situacija, pokušaji da ih rešite (ili ne), komponovanje, igranje se balansom boja, oblika, značenja, uzbudljivo je. Moj tim se sastoji od izuzetno talentovanih ljudi. Igrači dobro poznaju jezik La Veronala, naporno smo radili na njemu i sada su njihova tela čudesno kreativna i snažna.

Recite nam nešto o položaju umetničke igre u Španiji? 

Umetničkoj igri u Španiji nedostaju sredstva i resursi. Nedostaje nam veća politička podrška i iako se stvari i dalje razvijaju pozitivno, rezultat još uvek nije stigao do svih. Imamo sjajne umetnike, sjajne stvaraoce i sjajne igrače koji su rasuti širom sveta. I mi smo, kao kompanija, takođe bili takvi. Ali nije vreme samo da se žalite, morate se boriti, moramo verovati i nastaviti da pokušavamo.  

Vaša poruka publici u Srbiji, zašto treba da dođu i otkriju Pasionariju?  

Mislim da je Pasionarija veoma elokventno delo. To bi mogao biti film, knjiga ili mesto za razmišljanje. Prelepo i tajanstveno mesto koje zajedno sa neverovatnim igračima čini da čula i mozak rade kao voz koji juri punom brzinom kroz noć.