Luka Tripković: Posledice ljubavi

Jedan od romana o kojima se najviše pričalo na kraju 2019. godine je Crna knjiga mladog pisca Luke Tripkovića (1989). Osim što je postao viralan i jedan od najčešće spominjanih na društvenim mrežama, Lukin roman je ušao i u širi izbor za NIN-ovu nagradu.

Foto: Nebojša Babić

Tvoj prvi roman Osmeh pod gorom maslinovom skrenuo je pažnju na tebe. Koliko misliš da si se Crnom knjigom razvio kao pisac?

Mislim da je Crna knjiga znatno ubedljivija u književnom smislu, pre svega jer je to prvi rukopis koji sam ciljano pisao da bude objavljen roman. Prva knjiga je jedno more neizvesnosti, na mahove uzburkano, a tebi ne radi navigacija. Nemaš predstavu da li (i koliko vredi), da li će ikad ugledati svetlost dana u formi drugačijoj od samizdata, ni da li će na nju obratiti pažnju bilo ko ko ti nije dovoljno blizak i senzitivan da te ne uvredi. S druge strane, kad prva knjiga prođe sjajno, kao što je bio slučaj s mojim prvencem, postoji to opterećenje „drugog albuma” ili „trećeg filma”, pa si primoran da sva rešenja, pronađena u prvom rukopisu, primeniš na drugi gotovo analitički, kako bi ono što si zamislio izveo na najbolji mogući način. Razume se, iza svega toga treba da stoji kvalitetna ideja.

Postoji spona ta dva romana kroz neke od likova, zar ne?

Ona nije bila planirana, pojavila se u nekom trenutku, kao kad Mančester napada devedeset minuta, pa sekund pred kraj konačno dâ gol. Kad sam shvatio da imam priliku da poentiram tako što ću napisati da je Sena (junakinja Crne knjige), unuka glavnog lika iz prve, otvorio se čitav univerzum mogućnosti da se priča složi na veoma mnogo nivoa, da se čitaocu obezbedi nekoliko mogućih slojeva čitanja. To je kao lazanja, igranje žanrovima je dobro odmerena kombinacija pojedinačnih ukusa koji vas na kraju zasite uživanjem a ne količinom. Sena je pragmatična do beskrupuloznosti, a njen deda idealista do iznemoglosti.

Da li misliš da je pisanje (anti)utopijskog romana u Srbiji uzaludan posao s obzirom na tabloidno-bizarnu svakodnevicu?

Slažem se da jeste, ukoliko je ta postavka jedino moguće određenje nekog romana. S druge strane, meni je taj distopijski aspekt poslužio kao armatura, onih nekoliko žičica na vajarskom štafelaju na koji onda nabacujete glinu i krećete s oblikovanjem stvarnosti. Iako se prvi roman može predstaviti kao ratni, a Crna knjiga kao otužna, turobna, distopijska slika sveta u kome živimo, volim da mislim da sam sve vreme pričao samo i jedino o posledicama ljubavi. Mislim da je najdivniji kadar svih Sorentinovih filmova kad Toni Serviljo sebi u notes zapiše upravo to: „Planovi za budućnost: ne potceniti posledice ljubavi.”

Koliko misliš da je korišćenje žanra rizično za nekoga ko pretenduje da ne piše trivijalnu književnost? Percepcija kritike (a i dela publike) je da to onda nije „visoka književnost”.

Mislim da je dobar žanr-roman i dalje dobar roman. To je isto kao što je, recimo, figuracija samo sebe radi potpuno prevaziđena u vizuelnim umetnostima, ali ako je dobro izvedena, ako je ona alatka koja najviše odgovara za izvođenje nekog koncepta, formalne zamerke tu gube svaki smisao.

Ne volim puritanstvo i cepidlačenje koji su cilj samima sebi, to je antimodernistički pogled na svet, nešto poput onog svojevremenog insistiranja na „legalizmu”, koje je jedna od neuralgičnih tačaka za razumevanje današnjeg stanja u državi. Ima Vudi Alen onaj naslov Whatever works, pa – molim lepo. Naravno, ako to whatever ne zadire u tuđe živote na neprihvatljiv način.

Po obrazovanju si slikar. Pretapaju li se pisanje i slikarstvo? Šta iz jednog koristiš u drugom i obrnuto?

Sve su to jezici. Na kraju krajeva, još šezdesetih godina se pojavio pokret art and language koji na najdirektniji mogući način, poliglotski, komunicira s umetničkim idejama. Vladanje različitim jezicima omogućava i izražavanje na različite načine, tamo gde jedan jezik (ili set zanatskih veština, da li je u pitanju književni ili vizuelni izraz) nije u stanju da iskaže određenu ideju na odgovarajući način, ja pribegavam onom drugom. To je, uopšte uzev, česta, redovna praksa u vizuelnim umetnostima – vrlo je teško, ili gotovo neodbranjivo, recimo, slikati, pa dosta ljudi pribegava jeziku videa, animacije, performansa, čega god. Ja se razlikujem samo u tome što mi je od svih tih korpusa znanja najbolje leglo da koristim književni jezik. Uostalom, da nije tako, ne bismo danas uživali u muzici Jarbola ili Bjesova, ili u Šijanovim filmovima, a bogme ni u mojim knjigama.

Da li je moguće pisati savremenu književnost bez neke vrste opredeljivanja i iznošenja sopstvenih političkih i vrednosnih stavova?

Moj pogled na svet je takav da je nemoguće raditi bilo šta bez iznošenja političkih stavova. Da bi me dobro razumeli, moram da naglasim da tu na scenu stupa ograničenje srpskog jezika – ono što se u drugim jezicima deli na politics i policy, kod nas se sve to naziva politikom. Policy je svakodnevno upravljanje određenim društvenim aparatima, a politics je odnos prema svetu kroz vizuru jasne političke opredeljenosti, a tu spadaju i pomenute vrednosti. Ne znam kakva to umetnost može biti ako nije postavljena ili kontra ili u službu neke političke ideje. Možda bismo mogli da raspravljamo i o tome da li je l’art pour l’art bio apolitički ili antipolitički pokret, i šta se sve tu dešavalo. Ali, da ne dužim, mislim da nema ni savremene ni bilo koje umetnosti bez politike.

Ko su ti omiljeni književnici, domaći i strani?

Trudim se da što više čitam, pogotovo sada kad književnost na mom jeziku buja, ali sam, blagodareći obavezama oko tog doktorata, to trenutno sveo na minimum, tako da bih se uzdržao od odgovora, jer naprosto ne bih da pominjem nešto što su opšta mesta, a ne nekoga ko je objavljivao ove ili prošle godine. Čim mi to dozvole obaveze, iščitaću tih nekoliko desetina kvalitetnih romana nastalih u ovom regionu, eto, to mi je neki cilj, a za strance ćemo lako – dok Booka to sve prevede, taman ću završiti ovo.

Šta planiraš kao svoj sledeći književni projekat?

Imam glavu ili dve nekog novog rukopisa, ali sam za to imao vremena samo letos na moru, i malo, kad mi drugi poslovi dođu preko glave. Ali, mislim da će glavni element ostati isti – posledice nekih ljubavi.