Marko Grabež (Koikoi): Nikad ne znamo u kom pravcu će pesma da ode

Niko nas ne bije po ušima da hrlimo u bučne i ishitrene zaključke; na primer, za sve one (i nas, naravno) koji svako malo osetimo potrebu da ukažemo da dugosvirajućih muzičkih izdanja ima sve manje tu je sada vest da je pristigao pravi pravcati album (i to u fizičkom izdanju), krcat dominantnim gitarskim zvukom, a sa ovih, naših prostora. Upravo to je konkretan povod za ovaj razgovor sa (inače) glumcem mlađe generacije, Markom Grabežom, ovde u svojstvu gitariste i pevača, kao i delegata mladog benda Koikoi, većim delom baš o albumu im – Poziv u stranu.

Da li je objavljivanje dugosvirajućeg izdanja i dalje najrečitija potvrda ozbiljnosti i postojanosti mladog benda, pa čak i u diskografski devastiranoj Srbiji?

Debitantski album je bez sumnje bila jedna od prelomnih tačaka u razvoju Koikoi-ja. Imam osećaj da tek sad kada smo posle tri godine rada objavili svoj prvi album Pozivi u stranu, da je postalo nekako zvanično da smo bend i da smo našli svoje mesto na ovdašnjoj sceni. To je prvi korak nakon koga se sve razvija mnogo brže i prilike se otvaraju jedna za drugom (spotovi, svirke, prva turneja, izdavaštvo…). Oduvek sam priželjkivao taj osećaj da jednog dana donesem fizičko izdanje u kuću, stavim ga na sto i kažem sebi: „to je to”. Ali, sad kad se to desilo, imam neopisivu želju da što pre započnemo rad na novom albumu.

S tim u vezi, šta sve zbilja može mlad čovek negde pri početku svog životnog i evolutivnog puta sa albumom „pod miškom“?

Verujem da bend može svašta – u zavisnosti koliko energije i truda uloži nakon snimljenog albuma. Tek tad kreće žurka. Potraga za izdavačima, promocija albuma, snimanje spotova, ulaganje u merch, potraga za najbližim saradnicima i generalno ono što je jedna od najbitnijih stavki, pored samog sviranja, osmišljavanje vizuelnog identiteta benda. Mi smo sam album snimili prošle godine krajem septembra, a objavili ga tek u junu ove godine. Nisam imao predstavu šta sve treba uraditi da bi album dospeo do većeg broja ljudi.

Kako izgleda faktografska „krvna slika“ ovog vašeg izdanja, ko je za šta bio zaslužan, šta je čije delo, ko vam se našao kad je bilo najpotrebnije i inače…?

Bend čini nas četvoro: Ivana Miljković (sintovi i vokal), Emilija Đorđević (bas i vokal), Ivan Pavlović Gizmo (bubanj i semplovi) i ja (gitara i vokal). To je četvorka koja se na kraju uspostavila i zakucala formaciju benda. Pored samog benda, Koikoi familija je ogromna i broji dosta talentovanih i sjajnih ljudi. Pre svega, tu je naš producent, snimatelj i drug Uroš Milkić. Slobodno možemo reći da je Uroš na neki način i peti član benda i neko ko je podjednako doprineo pored produkcionog i u kreativnom izrazu albuma. Pored Uroša, slovenačka izdavačka kuća „Moonlee records” nam omogućava svirke po čitavom regionu i savetuje nas kako i na koji način plasirati album i šta raditi sa njim kada je snimljen. Ponovio bih još jednom da nam je vizuelni segment benda jako bitan, a za to su zaduženi Mihailo Kalabić (dizajner) i Nemanja Knežević (fotograf). Kada bih nastavio da nabrajam ko je sve doprineo bendu Koikoi, ovaj intervju bi postao podugačak, tako da ću se samo zahvaliti ovom prilikom svim prijateljima i saradnicima benda. Velika je radost kada znaš da ljudi cene i podržavaju tvoj rad.

Kako u današnjim okolnostima nastaje i oblikuje se neophodna dramaturgija dugosvirajućeg izdanja koje u načelu nikako ne bi smelo da bude puki zbir pesama u očekivanoj ukupnoj minutaži?

To je spoj nas četvoro. Svako dolazi sa različitim muzičkim afinitetima i iskustvima i to nas najviše uzbuđuje. Nikad ne znamo u kom pravcu će pesma da ode. Otud toliko raznolikosti u žanrovima.

Iako je suštinski rok-zvuk dominantna i ključna okosnica, zvaničan opis vašeg zvuka ipak je u primetnoj meri i eklektičan, te, da li i dalje neusiljeno i iskreno mogu da zvuče, recimo, ozbiljnost kraut-roka i žest panka?

Slažemo se jako dobro. Ono što je bitno jeste da je svako unutar benda prirodno pronašao svoj prostor za autorsko izražavanje. Svi podjednako učestvujemo u stvaralaštvu i nadovezujemo se jedni na druge.

A koliko je demokratičnosti unutar vašeg benda kao zajednice ipak u dobroj meri dovoljno raznorodnih bilo i jeste potrebno, pa da se skladno stigne do kraja puta u smislu albuma?

Naravno da ima neslaganja, sukobljavanja i preispitivanja odluka, ali bez toga ne bismo nikad napredovali. Lepo nam je kad se malo zakačimo. Trenutno smo na svojoj prvoj turneji gde smo obišli veliki broj gradova (Ljubljana, Zagreb, Sarajevo, Mostar, Tam Tam festival na Hvaru, Zelenkovac, i veći broj gradova u Sloveniji), tako da je i ovo jedan od izazova za bend da nauči kako da funkcioniše u nešto intenzivnijem ritmu. Za sada nam to polazi za rukom. U septembru planiramo turneju i po Srbiji, ali više informacija uskoro.

Kako zaista funkcioniše ovdašnja rok scena, šta to ovde i sada određuje bitisanje jednog benda u tom nekom konkretnom smislu?

Scena u Beogradu je nikad jača! Ima mnogo dobrih bendova koji su trenutno u punoj snazi i rade punom parom. Počev od Hali Gali kompilacije gde su Gazorpazorp, Vizelj, Sitzpinker, Sv. Pseta, Johanbrauer, Šajzerbiterlemon, Tipon, Proto tip, preko naših drugara iz Krave 22 Dogs in Kavala i Klotljudi. Naravno, da je taj put krčio bend koji je već duže vreme jedan od najsnažnijih bendova u Evropi, Repetitor. Divno je to što su i bendovi iz čitavog regiona poprilično uvezani i čine scenu na Balkanu sve jačom. Ima mnogo dobrih bendova iz Hrvatske kao što su Seine, Klinika Denisa Kataneca, Žen, Slovenije, Balans… Samo malo da se prokopa na netu, može svašta dobro da se nađe.

Budući da si i glumac (u lako primetnom, sada već i nespornom usponu), u kom odnosu je tvoj glumački rad sa Koikoi pričom, može li se u isti mah i jedno i drugo, da li si nailazio na predrasude u smislu nerazumevanja ili (daleko bilo) prozivki za svaštarenje?

Koristim jedno za drugo. Otkad nastupam intenzivnije sa bendom, osećam da mi i se doživljaj i snaga na „glumačkoj” sceni menja. Količina slobode koje nastup sa bendom omogućava pomaže mi da malo „olakšam” pravila koje pozorišni kontekst može nekad da nametne.

Naslovna fotografija: Nemanja Knežević