Ognjen Janković o hitu „Zlatni dečko“: „Fudbalski svet je jedna veoma filmična sredina“

Film Zlatni dečko je već dve nedelje najgledaniji film u srpskim bioskopima i do sada je privukao preko 100.000 gledalaca, što je uspeh vredan hvale – posebno u ova pandemijska vremena. Sa rediteljem/scenaristom/producentom Ognjenom Jankovićem sam razgovarao o njegovom debiju, a sa posebnim osvrtom na preplitanje muzike i filma.

Šira publika te je do sada pre svega upoznala kroz tvoj rad u grupi Beogradski sindikat… Odakle potiče tvoja ljubav prema sedmoj umetnosti i kako se ona uklapa/prepliće sa pričom o muzici, pošto film nije samo slika – već i zvuk?

Sindikat je svima nama u grupi zapravo jedan divan hobi koji nas je proslavio i, mnogo važnije, omogućio nam da slobodno mislimo. Ja sam sazreo kroz Sindikat. Mi smo svi veliki ljubitelji filmova i serija, a u ekipi imamo još jednog reditelja, kao i dramaturga i proslavljenog dizajnera zvuka. Inače, u filmu se mogu čuti razne numere koje su na neki način mali omaž svim domaćim muzičkim pravcima koje i privatno volim, ali mi je drago da sam svaku pesmu uklopio sa smislom. Bilo je prirodno da i barem jednu pesmu Sindikata uklopim u film – i to je sve ispalo baš dobro. Ali, kada pričamo o muzici koja se čuje u Zlatnom dečku, tu je pre svega toga maestralni Nemanja Mosurović koji je svojom komponovanom muzikom film podigao na jedan viši nivo.

Koliko ti je bliska tema kojom si se bavio u Zlatnom dečku? Da li strastveno pratiš fudbal i sve zakulisne radnje oko najskupljeg sporta?

Fudbal je sastavni deo naših života, pratili ga mi ili ne. Priče o fudbalerima i zakulisnim događajima najpre krenu da se šire na nivou rekla-kazala i svako od nas zna neku legendu o omiljenom igraču, ali nekako sam u jednom momentu shvatio da je u celini fudbalski svet jedna veoma filmična sredina, sa određenim pravilima ponašanja, sa specifičnim miljeom likova koji tu provejavaju, sa prelepim devojkama i moćnicima koji drže konce u rukama. I na kraju je logično rođen lik Denisa u kome se ogleda sve ovo što sam naveo.

Denis Murić je bio prvi izbor za glavnu ulogu. Kako je protekla vaša saradnja na snimanju i na koje sve načine ste se dopunjavali?

Denisa sam prvog zvao i to jedno godinu dana pre samog snimanja da bi na vreme počeo sa treninzima i vraćanjem fudbalske forme. Denis je, naime, kao klinac u Zvečanu trenirao fudbal i dan-danas je odličan sa loptom, što se i vidi u filmu. Sa njim sam ušao veoma spreman u snimanje i uživao dok smo radili. On je toliko prirodan da mu sve polazi za rukom i odlično kapira nijanse u izrazu i ume da ih stvara. Pored toga, on se saživeo sa ulogom tako da je imao gomilu pametnih ideja, pa nisam oklevao da menjam tekst, a nekad čak i samu scenu, ukoliko bih osetio da to ima smisla.

Šta voliš privatno da gledaš od filmova, i da li možeš da izdvojiš reditelje/filmove koji su uticali na nastanak tvog prvog dugometražnog filma?

Od domaćih filmova posebno volim Specijalno vaspitanje, i negde me odnos Denisa i Makija podseća na odnos Pere Trte i Ljupčeta koje u Markovićevom filmu glume Štimac i Berček. Glumački su mi zanimljivi Kronenbergovi Istočna obećanja i Nasilnička prošlost, jer je u njima postignuta jedna „spuštena“ i nepretenciozna gluma, neočekivana za taj žanr. U vizuelnom smislu, zanimljivi su mi Sorentinovi Oni, zbog boja i kompozicija scena.

Šta je ono što Zlatnog dečka odvaja od recentnih filmova koji obrađuju sportske teme (Artiljero, Žućko – Priča o Radivoju Koraću, Montevideo, Bog te video!, Bićemo prvaci sveta,  Jesen samuraja, Ekipa)?

Mislim da je Zlatni dečko više jedna introspektivna priča o pojedincu, pre nego klasična fudbalska ili sportska priča kao što su navedeni filmovi. Ovde je fudbal pre okolnost nego sama suština. U osnovi je ovo priča o žrtvi i pokajanju iz ugla odnosa dva glavna lika koje glume Denis Muruć i Igor Benčina.

Publika je pohrlila u bioskope da pogleda film, a posebno mladi. Da li te je to iznenadilo? I da li si, tokom rada na projektu, razmišljao o tome kome se obraćaš, na koje tačno gledaoce ciljaš?

Mlađa publika je godinama dominantna u našim bioskopima i meni je bilo veoma važno da baš toj publici ponudim jedan smisleni bioskopski doživljaj koji će ih zabaviti, ali i zamisliti. Mlađoj publici je važno danas ponuditi jedan drugačiji sistem vrednosti i mislim da je Zlatni dečko u tome uspeo.

Da li si bio u prilici da čuješ reakcije gledalaca? Da li te je neka posebno iznenadila ili obradovala?

Devojčice pate zbog Denisa i Sare, dečaci se poistovećuju sa Makijem… To su generalni utisci. Pored toga mnoge kolege i glumci su pozitivno iznenađeni atmosferom filma, glumom i jednim drugačijim modernim filmskim pripovedanjem… Sve u svemu: veoma sam zadovoljan reakcijama i kritike i gledalaca.

Predstavi mi ključne igrače u ekipi koja je radila na Zlatnom dečku…

Direktor fotografije Luka Milićević, scenograf Aljoša Spajić, kostimografkinja Jelena Stefanović, kompozitor Nemanja Mosurović zajedno sa dizajnerom zvuka Aleksandrom Protićem i, naravno, montažer Nikola Purić. To su ljudi koji su neverovatno doprineli ovom filmu svojim kreativnim rešenjima, promišljanjem i savetima. To su moji dugogodišnji saradnici i ljudi čiji ukus cenim i čije mišljenje poštujem.  

Da li već razmišljaš o sledećem projektu? Šta je ono što bi sledeće voleo da radiš?

Pored veoma izvesnog nastavka Zlatnog dečka, trenutno razmišljam o nekoliko različitih scenarija koji mi se nude, ali ne žurim sa odlukom. Želim da procenim mogućnosti i ambicije i da pametno odaberem svoju sledeću temu.

Naslovna fotografija: Đorđe Bajić