Petar Ristovski: U našoj prirodi je da se uvek nadamo

Vremena su teška i puna prepreka, ali moramo biti spremni na sve. Za ovaj broj smo vam pripremili i priredili i ovaj razgovor sa mladim rediteljem, Petrom Ristovskim, čiji će drugi po redu celovečernji igrani film Bilo jednom u Srbiji 10. marta stupiti u redovnu bioskopsku distribuciju u našoj zemlji. Između ostalog, reč je o retro-šik melodrami o korenitim promenama na jugu Srbije dvadesetih godina dvadesetog veka, ali znatno više i detaljnije u ovom razgovoru.

Šta je ono što vi sa pozicije reditelja prepoznajete kao najznačajnije u filmu Bilo jednom u Srbiji u kraćem predstavljanju gledaocima?

Trudio sam se da bez obzira na vreme u kome se priča dešava (1920. godina) napravim moderan film koji će biti brzog tempa, zabavan, sa ciljem da se publika po izlasku iz bioskopa oseti motivisano, oraspoloženo, da pomisli da ih je ovaj film makar trenutno iscelio svojom pozitivnom energijom. Publika će videti po mom mišljenju neke od naših najprepoznatljivijih glumaca mlađe generacije u svojim najboljim ulogama. Posebno sam se trudio da vizuelno ovaj film učinim upečatljivim.

Da li je melodrama dovoljno precizna žanrovska odrednica za ovaj film i, ako jeste, kako se stvara ubedljiva melodrama u ovo doba sveprisutnog cinizma?

U osnovi ovaj film je melodrama koliko i komedija karaktera ali obojena južnjačkim mentalitetom. Naša priča sadrži i podzaplet o razvoju tekstilne industrije u Leskovcu tih godina, tako da ima tu i malo poslovne drame. Preplitanjem svih ovih žanrovskih elemenata mislim da se dobila jedna ljubavno-poslovna vrteška kojom upravljaju mnogo više sile sudbine negoli naši likovi. Ona testira volju naših junaka, uvlači ih u svoju centrifugu, poigrava se njihovim slabostima i onda ih vrati na leskovačku čaršiju.

Film pokušava da odgovori na večito životno pitanje, a to je da li je u životu bitnije prvo steći ekonomsku stabilnost, pa onda graditi porodicu ili bi ipak ljubav i porodica trebalo da budu inspiracija za poslovna dostignuća. Ubedljivost melodrame, po mom mišljenju, počiva na plamenu strasti koji se vidi u očima likova, u načinu na koji se gledaju. Naročito je to u našem filmu bilo bitno da se vidi kod muških likova, jer po njihovim koracima se ide kroz našu priču. Kad se osete ljubavne vibracije na platnu, kada nam ljubavni par u svakom kadru pokazuje koliko su stvoreni jedno za drugo, to je recept za dobru melodramu.

A po čemu je sam Leskovac iz te epohe bio specifičan u odnosu na okruženje, tj. u odnosu na tadašnji srpski društveni kontekst?

Ukrštanje više stvari je uticalo da se Leskovac izdvoji od ostalih i vine u visine. Specifično stanje duha koje je svojstveno južnjacima, vizionarski gen pojedinih leskovačkih porodica koje su vukle tadašnju kasabu ka evropskoj varoši. Geografski položaj, put i pruga ka glavnim grčkim lukama prolazili su kroz Leskovac. I, što je najvažnije, prirodni resursi kojih je bilo u izobilju. Na prvom mestu reka Vučjanka, koja je druga najmekša voda u Evropi, što je jedan od ključnih faktora u preradi sirove vune.

Opet ne bi ništa od toga bilo da se neki ljudi nisu dosetili kako da sve to da iskoriste. Koreni vizionarskog duha čini mi se leže u njihovom optimističnom stavu prema životu. Moj utisak je makar takav. To su ljudi puni strasti i humora koji im je bio i ostao glavni životni eliksir. Lakoća kojom su sposobni da prevaziđu najteže životne situacije i vera u neverovatno što bi rekao Dine, jedan od naših glavnih junaka, neke su od ključnih karakternih osobina koje ih izdvajaju.

Šta je ono što ponajpre priču ovog ostvarenja čini s jedne strane relevantnom, a s druge i dalje lako pojmljivom i sa današnje dominantne tačke gledišta?

Mislim da osnovni zapleti čine ovu priču univerzalnom i da publika može vrlo lako da se identifikuje sa glavnim junacima iz tog razloga. Poslovni, ljubavni, porodični i finansijski problemi, sa kojima se naši junaci bore, koliko su postojali pre 100 godina, postoje i danas. Ono što je takođe, po mom mišljenju, zanimljivo jeste vizionarska dimenzija glavnog junaka, totalnog autsajdera koji iz pozadine pokušava da se probije do vrha. To je priča koja je po mom mišljenju u svakom trenutku relevantna, jer uliva nadu i ostavlja prostor za sve, da uz dovoljno žrtve mogu da stignu do uspeha. U našoj prirodi je da se uvek nadamo da će svaki dan doneti neki novi uspeh. Način na koji se stiže do uspeha u našoj priči nije lak, mnogo volje, odricanja, snage i vere je tu prisutno kao i jasna slika gde naši junaci žele da stignu.

Vi već radite na novom filmu… Dokle se tu stiglo i o čemu je tu reč?

U pitanju je film koji se zove Saligia, mešavina misterije i trilera koji pokreće neka egzistencijalistička pitanja. Jedan deo već je snimljen u Lebanu prošle godine na Caričinom gradu, a očekuje nas u martu još nekoliko dana snimanja u Beogradu i okolini. Ljudi bez imena, koji se međusobno ne poznaju, bude se iz sna u nepoznatom prostoru, okruženi ostacima nekakvog antičkog grada. Shvativši da se ne sećaju sebe iz njihovog zemaljskog života rešavaju da odgonetnu ko su, i zašto su baš oni odabrani da budu izolovani od ostatka sveta. Sve bi bilo mnogo lakše da jedan od njih uporno ne tvrdi da nisu na javi već da su svi oni tvorevina mašte njegovog sna. Magijski prostor u kome se nalaze krije tajne koje nude izlaz iz situacije nalik ludilu. Do odgovora se dolazi samo ako zajedno reše zagonetku koja je pred njima, to je jedini način da se vrate na zemlju ili probude iz sna.

O filmu Bilo jednom u Srbiji

Radnja filma smeštena je u period nakon Prvog svetskog rata… Poratna je 1922. godina. Dva prijatelja Dine i Cone (glume ih Nemanja Oliverić i Viktor Savić) vraćaju se, posle višegodišnjeg lutanja po belom svetu, u rodni kraj, u varošicu na jugu Srbije. Dine se nakon završetka rata nekim čudom zatekao u Parizu, gde je naučio o lepotama života u velikoj metropoli, upoznao lepe Parižanke i otkrio novi medij –  ton film. Cone je posle ranjavanja i amnezije završio u Mančesteru, tadašnjoj prestonici industrijskog razvoja… 

Dine u Leskovcu zatiče svoj ruinirani bioskop, a Cone, za koga su svi verovali da je mrtav, zatiče svoju voljenu Zorku (Teodora Ristovski) verenu za novog verenika, ratnog liferanta Aćima Prokića (Radovan Vujović), nakon čega odlučuje da osnuje prvu fabriku tekstila, što neće moći da se ostvari tek tako, bez poteškoća. Uz diskretnu i mudru pomoć bogatog gazda Mite (Miodrag Miki Manojlović), Dine i Cone postepeno, korak po korak, učmali gradić pretvaraju u modernu evropsku varošicu.