Srđan Dragojević: I đavo ima svoja čuda

Nakon svetske premijere u glavnom takmičarskom programu Filmskog festivala u Lokarnu za nama i sve dužeg niza učešća na nekim drugim festivalskim feštama u drugim krajevima Evrope i sveta, Nebesa, najnoviji film scenariste i reditelja Srđana Dragojevića, napokon je postao deo redovnog bioskopskog repertoara u našoj zemlji. Detaljnije o Nebesima razgovarali smo sa autorom voljenih klasika Mi nismo anđeli, Lepa sela lepo gore…

Šta je na prvom mestu ono što Nebesa nude gledaocima?

Teško je to apriori reći. Delimično se poistovećujem sa jednim od junaka, Gojkom, slikarom kog igra Bojan Navojec. Delovanjem ČUDA, koga ni on nije isprva svestan, njegove slike postaju hranljive i mogu da napune stomake onih koji posmatraju Gojkova platna. Naravno, umetnik je užasnut, on bi voleo da publika uživa u njegovim platnima zbog vizuelne, estetske komponente, sadržaja i značenja, a ne zbog – hranljivosti. Analogija sa bioskopom, bioskopskom publikom, brojem gledalaca je očigledna, barem meni, jer sam čin distribucije je, pošto počiva na box-office-u, nešto što spada u domen te „hranljivosti“ ili nešto što ističe taj konstrukt neoliberalnog kapitalizma formulišući „kreativnu industriju” kao dominantan, „košer” vid umetnosti koja donosi profit. Imao sam sreće sa nekim od svojih filmova da su imali zaista impresivne distribucije i ovde kod nas, u regionu, ali i u svetu, no, moj stav je, oko toga, ostao ambivalentan. Kada je izašao moj prvi film Mi nismo anđeli, bio sam zapanjen brojem gledalaca u bioskopima – mlad reditelj se uvek zapita „Jesam li ja dovoljno umetnik, pored toliko publike?”. Rizikujem da ovo nekome zazvuči glupo, film jeste masovna umetnost ali je, jednostavno, kod mene tako. Da se vratim na početak pitanja – Nebesa nude neobičan film, komplikovan i svesno nekoherentan, sa dosta smešnih ali i tragičnih elemenata i velikim brojem pitanja i više ili manje skrivenih metafora i alegorija. No, teško je da film o hrišćanstvu, veri, božjim putevima i čudima bude jednostavan, zar ne?

Razmišljate li, posebno kada se film završi i krene put šire publike, o kontekstu u koji stupa, u smislu srpskog filma i ostatka kino-ponude?

Srpski film je, očigledno, veoma vitalan, opstao je i u momentima kada je bioskopska mreža bila devastirana, sredinom 2000-ih, opstaje i sada, usred pandemije. Imamo veoma jaku i kreativnu arthaus scenu, sa odličnim filmovima kao što su Otac, Oaza, Varvari, Klip, Neposlušni, Šavovi i mnogi drugi, jako dobre debije mladih reditelja, ali, za razliku od, recimo rumunske, grčke, hrvatske kinematografije, imamo i dalje veoma kvalitetan „mejnstrim“ bioskopski film kao što su Toma, Nečista krv i Južni vetar. U odnosu na ove dve struje, neophodne svakoj vitalnoj kinematografiji, sebe vidim negde između ta dva puta. I pored povremenih nesporazuma koje ta „nesvrstanost” možda ponekad izaziva, nisam nezadovoljan svojim položajem. On je i sasvim logičan, ja se podjednako divim i dobrim arthaus filmovima kao i onim koji su vešto napravljeni da osvoje srce publike…

Film ste pojašnjavali i kao hrišćansku alegoriju, hrišćansku komediju, na šta ste pritom konkretnije mislili?

Eh, moja sestra, monahinja, film vidi kao „hrišćansku komediju” ali ona ima možda bolji smisao za humor ali i za „nebeske teme” od mene. Ja je vidim kao „hrišćansku alegoriju”, kompleksan film koji se bavi nekim meni važnim dilemama. Recimo, neka od ključnih pitanja epohe u kojoj živimo; epohe koja podseća na prve vekove hrišćanstva, kada paganski rituali i hrišćanstvo žive zajedno, paralelno, stvarajući neobičan svet. Takav svet je i onaj koji nas okružuje – može se reći da se većina ljudi uči hrišćanstvu, često preuzimajući običaje koji zapravo nisu ni postojali u doba pre poluvekovne dominacije ateizma u prethodnom, socijalističkom društvu. Takođe, zanimaju me pitanja vezana za ČUDA, oko kojih se radnja filma grupiše – kada je ČUDO nepobitan znak božije milosti a kada, recimo, đavolovo iskušenje. Džon Kalvin, čuveni teolog i reformator, rekao je „I đavo ima svoja čuda” i veoma je teško razlikovati jedna od drugih.

Zatim, metafora, jedna od centralnih Zlatnog teleta – koliko je, zapravo, hrišćanstvo danas autentično i koliko je vera zaista usmerena ka Bogu, a koliko je reč o obožavanju Zlatnog teleta, idola koji predstavlja simbol konzumerizma, pohlepe i sebičluka? Takođe, pitanje stvaralaštva u trećoj priči filma, satira na račun „kreativnih industrija”, pitanja svrhe i cilja stvaralaštva – da li je umetniku danas dozvoljeno da stvara iz unutrašnje potrebe ili je uvek u pitanju nužno nametnut lukrativni momenat, pitanje isplativosti. O tome priča, već spomenuti, segment o slikaru koji počinje da stvara „hranljiva platna” sa kojih gledalac može da napuni stomak. Šire gledano, to je pitanje slobode stvaralaštva, mogućnosti umetnika da bude autentičan, da stvara dela koja nužno ne moraju da donose profit, da osvajaju grantove na fondovima, pravo da možda, od savremenika, i ne budu dovoljno shvaćena i uvažavana.

Film je nastao po prozi i kod nas prevođenog, ali u neku ruku i zaboravljenog Marsela Emea, imajući u vidu da kod nas ekranizacije klasične literature i nisu tako česte poslednjih decenija, otkud to, otkud baš Eme kao izbor?

Da, to je zanimljivo pitanje. Emea sam otkrio još kao srednjoškolac, odmah postao fasciniran njegovim cinizmom, smislom za (prilično uvrnuti) humor i primenom elemenata fantastike na veoma originalan način. No, Emeove priče su transponovane iz Pariza 30-ih u Istočnu Evropu danas, pa su njegove i moje „oštrice satire” usmerene ka veoma različitim objektima. Recimo, Eme je, kao zakleti desničar, priču o hranljivim delima napisao da bi izvrgao ruglu francuske „leve” pisce koji su u svojim delima insistirali na korisnom, instrumentalnom, na buđenju svesti masa zbog nepravde u kapitalističkom društvu. Kod mene je, video si, stvar doživela potpunu inverziju. Što je zabavno, ali i govori o bezbrojnim i neograničenim mogućnostima čitanja literature kod adaptacije iz književnog dela u film. Da zaključim tvoje pitanje koje me intrigira – počevši u poeziji i prozi, sebe i dalje vidim više kao scenaristu nego kao reditelja. Sa godinama sam naučio sasvim solidno da režiram ali proces pisanja scenarija je i dalje onaj koji me najviše ispunjava…

Nebesa, između ostalog, predstavljaju i ideju o pretpostavljenoj vrlini kao teretu, prokletstvu, igri usuda…

O, da. Između ostalog. Čini mi se da su ovde ideje i metafore organizovane kao „doboš torta”, postoji uvek nekoliko slojeva njihovog shvatanja. I ne plediram da gledalac mora sve da ih sagleda i „pohvata”. Recimo, imamo metaforu Zlatnog teleta koje, dakle, oličava konzumerizam, pohlepu, obožavanje lažnih idola, novca, slave, uspeha ali, duboko ispod, i meni važnije, taj prizor zlatnog teleta, nastao masovnim riganjem boje po podu muzeja, koji sagledavamo sa visine zapravo kaže – nismo li svi mi, ma koliko o sebi imali visoko mišljenje, verovali da smo važni, samo tačkice slikarske boje koje Bog koristi kako bi stvorio masivno, planetarno, apstraktno platno, iz sopstvenog zadovoljstva kreacije?

Uz to, koje su to još, nazovimo ih tako, krupne teme kojima bi savremeni srpski film ovde i sada trebalo da se pozabavi, a da već nije ili nije u dovoljnoj meri?

Kako pravilno kaže Milica Vučković u skoroj TV emisiji, i izazove gnev „publike sa skupljim kartama” – „Ne znam…“ Mogu da pričam o tome samo šta mene zanima, šta mislim da je još važno da ispričam. A svestan sam toga da moram i biti selektivan, kada uđete u neke godine, shvatite da nemate baš još puno i da verovatno nećete uraditi sve ono što ste planirali. Osim toga, to je jako kompleksno pitanje, svi inteligentni autori imaju svest o tome da naše, lokalne teme mogu „preskočiti rampu” i biti zanimljive gledaocima širom sveta ukoliko postoji jedan neophodan stepen univerzalnosti, kombinovan sa našom, uzbudljivom, specifičnošću. Pritom, ovde pre mislim na Balkan u celini, ne nužno našu zemlju, isključivo…

Koliko film (ponajpre, onaj igrani, klasični fabularni) danas, sa svim svojim ograničenjima ove ili one vrste, i dalje pruža dovoljno prostora da se autori u zrelim godinama bave baš zamašnim i relevantnim temama?

Da, ograničenja su iz godine u godinu sve veća. Mi ovde kao inicijalni novac dobijamo dosta manje sredstava od naših kolega u regionu i prinuđeni smo da konkurišemo na brojnim regionalnim i evropskim fondovima. Kada dobijem za novi film (što se ne događa baš često), prvo sam mesec dana ponosan i presrećan a onda polako počinje u srce da se uvlači panika – svest o tome da su potrebne godine „torbarenja” od fonda do fonda, meseci čekanja, odbijanja, prihvatanja, i nove, male radosti zbog toga. Zato je ovaj posao profesija „dugoprugaša”, pravi maraton koji nekada liči na čuveni film I konje ubijaju, zar ne?. Za to treba imati i fizičke i psihičke snage, koje je, realno, ipak sve manje sa godinama. Nekada sam živeo u iluziji da ću moći da radim film svake druge godine, što nije retkost u bogatijim kinematografijama, da više eksperimentišem, dopustim sebi i pravo na grešku. Sa svešću da radite film na 4-5 godina, anksioznost zbog te činjenice je neizbežna. Sve moje kolege znaju o čemu pričam, gledaoci, naravno, i ne moraju da znaju o ovom mukotrpnom procesu. Oni imaju taj „luksuz” da im se film samo svidi ili ne…

Kakva iskustva nosite sa festivala u Lokarnu i da li ste tokom dosadašnjeg festivalskog pohoda filma saznali nešto izrazito zanimljivo i nesvakidašnje o ovom svom filmu?

Da, Lokarno je zaista veličanstven festival i gledati svoj film pred hiljadama ljudi je fantastičan doživljaj, pogotovo posle godine dana čekanja sa filmom u „Korona bunkeru”. Žao mi ješto nismo dobili glavnu nagradu žirija, već nagradu „mladog žirija”, mada je to veoma zanimljivo, s obzirom da su mi posle projekcija prilazili pretežno mladi ljudi, između 18 i 25 godina, zaintrigirani temom, porukama, metaforama. To se kasnije ponovilo i u Valensiji i Odesi. Iskreno, nisam očekivao da će mlada publika biti toliko zainteresovana za film, ali, veliki je to kompliment, kada imate 58 godina, ma koliko se osećali mladim u srcu, ipak se bojite da vaš stil, interesovanja, celokupni svetonazor nisu postali pomalo passe. Uh, dobro je, kažete sebi nakon takvog prijema. I dobro, film je tek na početku svog festivalskog života, veoma me zanima kako će druge kulture doživeti Nebesa. Recimo, dvoje mladih dalekoistočnog porekla koji su u Lokarnu gledali film veoma su se poistovetili sa konceptom reinkarnacije u drugoj priči, što ja, iskreno, nisam imao u svesti…

Da li je prerano za pitanje – šta ćete sledeće? Da li je napokon kucnuo čas i za Bodljikavo prase i Škartove?

O, verujem da jeste. Oba projekta su moji dugogodišnji „favoriti”. Škartovi, pogotovo, jer završavaju trilogiju o 90-im zajedno sa Lepim selima i Ranama. Ali, skoro sam završio i scenario po fantastičnim pričama o odrastanju Mliječni zubi Lane Bastašić i to me jako motiviše, i tu pred očima već vidim film. Onakav kakav nikada pre nisam snimao. Pa sad, tri filma do kraja karijere, da li je to izvodljivo, teško je reći. No, kao što rekoh, ovaj posao zahteva galone optimizma i vere u srećan ishod.

Fotografije: Promo/Privatna arhiva