Stefan Milenković: Otvorenog srca ponovo u Srbiji

Put Stefana Milenkovića, od neverovatnog šestogodišnjeg dečaka s violinom i najmlađeg diplomca u istoriji Muzičke akademije u Beogradu do virtuoza koji svojom muzikom i ponašanjem pleni širom zemaljske kugle, svakako je vredan divljenja. Na radost brojnih ovdašnjih poštovalaca, a posebno mladih talenata, naredna životna i profesionalna stanica ovog proslavljenog violiniste je Srbija u koju se vraća nakon tri decenije. Centrala će mu, kako kaže, biti u Novom Sadu, gde će raditi kao umetnički direktor novootvorene Gradske koncertne dvorane i kao pedagog.

Mnoge je iznenadila Vaša odluka da se profesionalno povežete s Novim Sadom. S kakvim ambicijama i ciljevima ste se prihvatili tog angažmana?

Povratak je veliki, ali za nas i prirodan i logičan korak, nešto o čemu smo dugo razmišljali kao o povratku u Evropu. Srce i porodica su u Beogradu, ali i u Novom Sadu imam dosta prijatelja koji su mi kao šira familija i zato mi je teško da pravim razliku među gradovima. Vraćam se otvorenog srca u Srbiju.

Što se tiče angažmana, očekujem ono što inače od sebe očekujem, a to je maksimalan trud, posvećivanje ciljevima i projektima. To je izazov, ali i nešto što mi već pruža mnogo satisfakcije i što me ispunjava, zbog čega se i bavim muzikom i pedagogijom.

Očekujem dobre sadržaje u novoj dvorani u Novom Sadu i radujem se saradnji s kolegama i svima koji podržavaju umetnost.

Koliko je važno za jedan grad poput Novog Sada otvaranje koncertne dvorane i kako procenjujete njene akustične mogućnosti?

Za svaki grad je bitno da ima koncertnu dvoranu, to je duša grada, svojevrstan hram kulture… To što je Novi Sad kao prestonica kulture dobio takvu dvoranu je simbolično, ali nije slučajno, jer taj grad to zaslužuje. Naravno, tu je i sinagoga koja je već dugo sinonim za muziku, ali prikladno je da postoji još jedna, namenskija sala.

Što se akustičnih mogućnosti tiče, to je multinamenska sala koja naginje ka odličnoj akustici za klasiku što je retko budući da ona zahteva akustiku koja je živa, što nije kompatibilno s drugim sadržajima. Ta sala ima akustičku školjku koja može da se spusti na samoj sceni, čime se dobijaju oblina zvuka i prisnost potrebni za klasiku, ali kad se ta školjka digne, dobija se velika scena, pogodna za mnoge druge namene. To je velika prednost te sale i siguran sam da će ljudi uživati u njoj.

Pandemija korona virusa za sada ograničava dešavanja u koncertnoj dvorani u Novom Sadu, baš kao i svuda u svetu. Koliko je važno da umetnost u ovako globalno teškom vremenu ipak dopre do ljudi?

Pandemija kao globalno teško stanje samo je dala potvrdu koliko je zapravo umetnost bitna sama po sebi i koliko je život bez nje siv. Generalno, umetnost je ogledalo ljudskog bića, duše i srca, i bez nje nismo kompletni. Mi umetnici jedva čekamo da sviramo ponovo pred punim salama, jer bez publike muzika nije ista. U međuvremenu se snalazimo preko raznih elektronskih medija, ali problem je što to postaje još jedan sadržaj interneta, još jedan klik, i tako se utapa u već postojeću prezasićenost informacijama. Na taj način umetnici čuvaju prisutnost na sceni i tržištu, ali to nije nešto što može da zameni nastup uživo, već postaje deo velike internet buke koja se prati preko ekrana.

Bićete i pedagog na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Imate već bogato iskustvo u profesuri. Koliko je teško biti dobar pedagog?

Nije lako biti dobar pedagog, kao što nije lako biti ni dobar student. Nije lako generalno biti dobar u nečemu. Mislim da je za pedagogiju potrebna pre svega želja da se pomogne drugom biću, potrebni su znanje, praktičnost ali i veština da se inspirišu drugi. Nije lako naći balans između stimulacije, ohrabrenja, nekad i rigidnijeg stava. To je proces koji se godinama uči i akumulira kao iskustvo. Treba upoznati studenta, shvatiti ko je kao osoba. To što ih vidimo nekoliko puta nedeljno, samo je frakcija njihovog života, a bitno je spoznati celinu što pre i onda se usredsrediti na muziku u tom relativno kratkom vremenu koje imamo zajedno.

Kako usklađujete obaveze u Americi i Novom Sadu, svoje koncerte i porodicu?

To je ono što oduvek radim balansirajući više zona, a tiče se organizacije vremena i planiranja koliko god je to moguće unapred. Dođe taj balans i s godinama, jer smo kao mlađi više opsesivni profesionalnim. Treba svakako imati dozu discipline. Napraviti plan nije tako teško, a pridržavati se tog plana nije baš lako.

Koliko se pronalazite u Novom Sadu?

Još nismo počeli zapravo da živimo u Novom Sadu, ali jedva čekam. Bio sam bezbroj puta u njemu, uvek se osećao više nego kao kod kuće. To je divan, produhovljen grad. Posle Amerike sve će mi biti blizu u njemu, čak i Beograd. Sin Nikola puni uskoro 11 meseci i meni iskreno i prija manji grad, koji opet ima bogat sadržaj.

Verujete dakle da Novi Sad kao prestonica kulture ima šta da pokaže?

Uvek je imao, a 2022, kad bude prestonica kulture, biće grad van svih očekivanja u najpozitivnijem smislu. To je grad koji ima kulturu i tradiciju, i ova titula samo je potvrda da je to tako uvek i bilo. Već tokom kandidature grad je profesionalnim događajima pokazao šta sve može, renovirani su i sagrađeni neki objekti i svako ko dođe uživaće u više dimenzija.

Koliko se može postići nacionalnom platformom Srbija stvara, čiji ste kulturni ambasador? Koliko je Srbija kadra da od talenata stvara velike umetnike?

Veoma sam srećan što postoji jedna takva organizacija koja umrežava kreativnu industriju, kreativce i profesionalce i koja sve ono naše što je kreativno i najbolje promoviše van Srbije, ali i podupire u njoj. Malo zemalja organizovano neguje svoje umetnike (kao npr. Kanada koja im daje putem konkursa instrumente na korišćenje) a smatram da Srbija podupire talante. Naravno, relativno je da li će neko i uz pomoć države biti veliki umetnik…

Vidite li u nekome novog Stefana Milenkovića?

Vidim i nadam se boljoj verziji sebe… Ima vrlo talentovane dece koja vredno rade, a uspeh je uvek kombinacija okolnosti – dobre škole, pedagoga, familije, ali i kvaliteta koji nisu samo muzički već se tiču i ličnosti. Bitno je da imaju određene karakterne crte – da brzo uče, da su disciplinovani itd. Naša je dužnost da im pomognemo da se razvijaju i pokažu šta znaju.

Imate zanimljive hobije – od padobranstva do joge… Da li Vam je zaključavanje zbog korona virusa možda donelo i neke nove?

Možda kuvanje! To sam i pre malo radio, ali sad sam se baš tome posvetio. Blokada se podudarila s poslednjim mesecima trudnoće supruge i rođenjem sina, tako da smo bili non-stop kod kuće, a ja sam bio primarni kuvar i dosta istraživao na tom polju. To se nametnulo kao glavni hobi, a tokom blokade imao sam prilike i da usavršim video igre. Prijalo mi je da sam više kod kuće nego na putu.

Šta Vas sem angažovanja u Novom Sadu očekuje u narednom periodu?

Moja glavna aktivnost su putovanja i koncerti. Srećan sam što sam održao nedavno dva koncerta u Njujorku. Jeste da su bili uz restriktivne mere za 40 ljudi, ali ipak su se dogodili. U maju bi trebalo da nastupim u Lisinskom s orkestrom HRT-a, a nadam se i radujem se festivalu kamerne muzike u junu u Pančevu u kome, mislim, nisam nikada svirao… Od leta me očekuju, verujem, mnogo intenzivnije aktivnosti…

Četrdeset godina se družite s violinom. Odrasli ste uz nju… Šta je najlepše što Vam je ta „družba” donela?

Sloboda! Iako nije lako i zahteva puno discipline, velika je privilegija biti muzičar i menadžer svog vremena. Pored slobode, violina mi je donela ispunjenje, osećaj da nisi nikad sam, da radiš nešto lepo, da činiš druge srećnim… Donela je neku vrstu super moći.

Autorka naslovne fotografije: NS EPK Jelena Ivanović