Tina Šubic Dodočić: Džoni Dep je divna osoba

Dok čekamo premijeru novog filma Džonija Depa Minamata, koji je tokom 2019. godine sniman u Srbiji i u Crnoj Gori, razgovarali smo sa Tinom Šubic Dodočić, koja je kao dizajner maske bila zadužena za izgled svih likova. Pitali smo je kako izgleda saradnja sa Džonijem Depom, ali i da li je Pirs Brosnan tako lep i zgodan uživo, s obzirom na to da je imala priliku da sarađuje sa njim, kao i sa mnogim drugim svetskim i domaćim glumačkim zvezdama.

Tina kaže da jedva čeka da vidi ceo film Minamata, jer je Džoni Dep temi prišao posvećeno i studiozno, a glumci, pre svega oni iz Japana, bili su naročito srećni što imaju priliku da budu deo projekta koji obrađuje jednu tako važnu i potresnu priču.

„Nadam se da će se ta emocija, koja je postojala tokom snimanja, osetiti u filmu. S obzirom na to da su nam falili statisti koji nisu evropskog izgleda, mnogi su došli iz Japana, ali i iz celog sveta, i nisu krili da su počastvovani što im se ukazala prilika da glume u filmu o ratnom fotografu Judžinu Smitu, koji je razotkrio veliku ekološku tragediju.“

Kakav je utisak na Vas i celu ekipu ostavio Džoni Dep?

On je, pre svega, divna osoba. Veoma je posvećen svom poslu, a s obzrom na to da sjajno crta i da je veoma kreativan, angažuje se oko osmišljavanja izgleda likova koje tumači. Zaslužan je dobrim delom za izgled Džeka Speroua, ali je doprineo i uverljivosti izgleda lika u filmu Minamata, koji je realna osoba. Zaista je bilo uživanje raditi sa jednim takvim umetnikom. On vodi računa o svakom detalju i ništa ne prepušta slučaju, ali to ne znači da kao osoba nije opušten, srdačan i veoma pristupačan.

Džeki Čen, Rejf Fajns, Denis Kvejd, Teli Savalas, Mark Rafalo, Gaj Pirs, Rebeka Ferguson, Džesika Čestejn… dugačak je spisak glumaca i glumica sa kojima ste do sada sarađivali. Da li biste nekoga posebno izdvojili i zbog čega?

Nemam neprijatno iskustvo ni sa kim, a lepih sećanja je mnogo. Sve su to profesionalci koji svoj posao rade odgovorno. Mnogi imaju i svoje lične šminkere i frizere kojima veruju, i to olakšava saradnju. Neki su manje zahtevni, neki više, ali bih sa svakim uvek ponovo radila.

Kada uporedite domaće i svetske glumačke zvezde, da li uočavate neke razlike ili ne?

Koliko će saradnja biti uspešna ne zavisi od toga da li su glumci odavde ili ne, već ko je koliki profesionalac i ko je kakav čovek. Neki su toliko posvećeni svom poslu da vode računa o svakom detalju, uključujući i šminku i masku. Ono što mene oduševljava kod većine domaćih i inostranih zvezda je njihova svestranost. Mahom su i dobri pevači, muzičari, neki od njih slikaju, pišu pesme, romane, komponuju muziku i to je ono što kod njih treba poštovati i čemu se treba diviti.

Radili ste u pozorištu, snimali TV reklame, editorijale za modne magazine, ali je film, izgleda, vaša najveća ljubav. Zašto?

Radila sam nekoliko pozorišnih predstava, snimila sam mnoštvo modnih kataloga, držala sam i kurs šminkanja u svom studiju koji je devedesetih bio prvi privatni studio u našoj zemlji. Svemu pristupam podjednako odgovorno. Čak ni drugaricu ne bih mogla da našminkam na brzinu i površno. Film je, ipak, moja najveća ljubav, jer snimanje ima kontinuitet tokom kojeg svi zajedno gradimo likove koji se menjaju i razvijaju. Pozorište je meni interesantno samo dok se predstava postavlja, ali kada zaživi na redovnom repertoaru više mi nije izazov. Tada u pozorište odlazim samo kao gledalac.

Kako se postaje šminker i kada ste shvatili da će to biti vaš poziv?

Pre nekoliko godina moja sestra je pronašla stari video snimak na kojem ja imam oko pet godina i šminkam je. Srećom, imam veliku porodicu, pa sam uvek imala koga da šminkam, a u srednjoj školi sam već i šišala, farbala, izvlačila pramenove… svakome ko bi mi to dozvolio. Crtala sam im i po noktima, što tada niko još nije radio. Međutim, studirala sam likovni smer na Pedagoškom fakultetu u Ljubljani, jer u to vreme nisu postojale škole za filmske i pozorišne šminkere i maskere, ali sam paralelno radila i u jednom frizerskom salonu i upijala sve što sam tamo videla. Moj prvi profesionalni angažman bio je posao asistenta frizera na filmu u produkciji MGM-a. Neplanirano ih je napustio frizer, pa sam ja uskočila. U to vreme mnoge strane produkcije su snimale u Jugoslaviji. Nakon prvog filma usledile su i druge ponude i moje iskustvo je bilo sve veće, ali sam ipak želela da steknem i dodatno obrazovanje na tom polju. Nisu me privlačili robotika i izmišljena čudovišta, već BBC filmovi i serije koji verno prikazuju određene epohe. Želela sam baš to da naučim, ali u vreme kada internet nije postojao nije bilo lako pronaći pravu školu, ali ona koju sam izabrala u Londonu je verovatno u tom trenutku bila među najboljim. Ne samo što su predavači bili odlični i što je nastava obuhvatila i specijalne efekte i izradu perika i maski, već smo i imali i praksu u pravim pozorištima i predstavama. Međutim, edukacija ne prestaje nikada, ja i danas učim na svakom novom projektu, ali i na dodatnim seminarima širom sveta.

Koji projekat biste izdvojili kao najzahtevniji do sada?

Svaki novi projekat je zahtevan, jer se uvek pripremam studiozno, bez obzira na to da li ću raditi epohu, specijalne efekte ili nešto sasvim jednostavno. Bilo da sam supervizor drugima ili tek deseti šminker u ekipi, uvek imam tremu i uvek se radujem snimanju. Posebno bih izdvojila saradnju sa Danijelom Parkerom na filmovima Koriolan i Novembarski čovek. On je radio i veoma zahtevnu seriju Černobilj, ali i popularnu TV seriju The Queen’s Gambit, koju je snimao zajedno sa Lizi Loson Cajs (Lizzi Lawson Zeiss), sa kojom sam i ja sarađivala na filmu Reifa Fajnsa Bela vrana. Izdvojila bih i saradnju sa Nilom Gortonom, koji je ekspert za specijalne efekte. Sećam se i koliko je bilo zahtevno devedesetih uraditi maske za Lepa sela lepo gore, pre svega za scene u bolnici, kada Dragan Bjelogrlić, na primer, puzi po podu. Konsultovali smo doktore sa VMA u Beogradu, da bi sve izgledalo verno. Posebno mi je drag film Ničija zemlja Danisa Tanovića, koji je dobio Oskara za najbolji strani film, ali i oko 30 nagrada širom sveta. Čast mi je što sam bila deo i te ekipe.

Sa kime do sada još niste radili, a voleli biste?

Nekada sam maštala o tome da šminkam Ala Paćina ili Roberta de Nira, a sada shvatam da ime nije važno i da mi je svaki glumac izazov onoliko koliko je izazovna i njegova uloga koju treba da ostvari zahvaljujući, između ostalog, i svom izgledu. Mogu da kažem da mi je izazov bio Mekenzi Kruk, jer ima veoma prepoznatljivu pojavu, a pitali su me i – šta si imala da radiš Teliju Savalasu? A imala sam – davala sam mu svako jutro mašinicu da se obrije, vodila sam računa da mu oči budu izražajne, da celim svojim likom može da dočara ono što je uloga od njega tražila.

Kako izgleda snimanje filmova u doba korone?

Bez obzira na pandemiju, snima se uveliko. Tokom leta i jeseni, na primer, snimali smo koprodukciju Don’t breathe 2, ali tako da smo dva puta nedeljno testirani, u organizaciji lokalne produkcije projekta, kompanije WIP. Zapravo, shvatiš vremenom da je sve isto kao i ranije, možda malo opreznije. I pre korone dezinfikovala sam uvek sve četkice koje koristim, a za svakog glumca imam poseban set pribora i šminke koje odvajam u pojedinačnim neseserima koje, inače, sama dizajniram pod nazivom Make Up  & Wake Up. Uz sve to, sada još nosimo i maske i češće luftiramo kamione u kojima su šminkernice. Dakle, film nije stao i sigurna sam da nas čekaju zanimljive premijere.

A koliko je zanimljiv Pirs Brosnan? Da li je i uživo tako lep i zgodan?

Jeste. Lep je i zgodan, ali su velike zvezde privlačne pre svega jer imaju neverovatnu energiju, šarm i harizmu.

Fotografije: Privatna arhiva Tine Šubić Dodočić