U bojama Svetlane Ninković

Svetlana Ninković je apstraktna slikarka čije se boje prelivaju s platna na odeću, s emocija na kožu. Okružena je bojama koje iz nje izlaze, i ovom prilikom smo razgovarali s njom o tom procesu.

Tvoje slike karakterišu veliki formati i jarke boje, a pojmovi kojima opisuješ svoje stvaralaštvo jesu emocije i sloboda. Kakva je veza između pomenutih pojmova i tvog likovnog izraza, kako emocije i sloboda postaju boje na platnu?

Proces je instinktivan, gotovo karnalan. Na platnu se materijalizuje to što tog trenutka nosim u sebi. Kao umetnik mislim da se stalno menjam, tražim i razvijam. Iskustvo je ključno, i konstantan rad na sebi i na platnu. Iskrenost, ljubav, spontanost, boje i sloboda – to je ono što me definiše.

Kad pogledaš unazad na svoje stvaralaštvo, kako vidiš faze razvoja svog likovnog izraza – da li u svojim slikama definišeš određene periode, i šta je to što se u njima, bilo u pogledu tehnike, izraza ili nečeg trećeg, dominantno menja?

Ostavljam da o tome polemišu istoričari umetnosti jednog dana.

Koji su tvoji dominantni izrazi, kroz šta najbolje izražavaš sebe?

Slobodni, spontani pokreti koji prate tokove i energije mojih emocija kao ritual, kao ples koji oslobađa ili stvara eksperiment boja, i uvek nova otkrivanja tekstura pigmenata, kombinacija boja.

Primećujemo da ne stvaraš samo akrilno platno, već i da oplemenjuješ modne komade svojim detaljima?

Mislim da u eri globalizacije i brze mode najčešće ne ostaje ništa lično u modnom izrazu, a ja volim da u svemu ostavim malo svoje magije. U budućnosti ću se modi još posvetiti, a moji komadi nekako zaliče na moje slike – jer, kao i njih, i garderobu stvaram energijom. Boje su alat, ali je energija metod.

Oslikala si i korice knjige poslednjeg, drugog romana Ivana Tokina, Neli. Šta se na njima našlo?

Volim Tokinov stil. Nenametljiv je i stvaran. On govori ležernim jezikom bez želje da kaže nešto veliko, ali to uvek bude veliko. Zato sam želela da omot bude prirodan – zelene boje, boje zemlje i svetla kakvo je i Tokinovo stvaralaštvo.

U intervjuu pre više od deset godina rekla si kako se kod nas ne može živeti od slikanja jer ljudi pre svega nemaju tu kulturu izdvajanja za umetnine, kao ni posećivanja izložbi. Da li smatraš da se u ovih deset godina na tom polju nešto izmenilo?

Iskreno, sada smatram da ako birate nesiguran posao kakav je moj, bilo bi dobro da to radite iz strasti i da ne možete da živite bez stvaranja. Ako je stvaranje vaš prirodan poriv i njemu se posvetite i zaista radite, novac će doći prirodno, ali ne onda kad vam treba. Danas više nego ikad ima smisla posvetiti se slikanju, jer nijedan posao više ne garantuje sigurnost, ali stvaranje garantuje ispunjenost.