Vladan Matijević: Sloboda se neprestano ili stiče ili gubi

Roman Van kontrole pisca Vladana Matijevića predstavlja izobličen, strašan i smešan svet – pisac kroz uveličavajuće staklo posmatra svet dezorijentisanih mladih ljudi, sve se dešava u vremenima duboke društvene krize, a junaci su bezosećajni, indolentni, lišeni empatije. Roman je prvi put objavljen sredinom devedesetih, Laguna je nedavno objavila njegovu drugu verziju, a kritičari su naveli da je reč o prvom srpskom pank romanu.

U svom prethodnom delu, Sloboda govora, Matijević se bavio ovdašnjim problemima novinara i moći medija. Van kontrole, iako je nastao pre 30 godina, takođe je priča o vremenu u kom živimo. Vladan Matijević u razgovoru za City Magazine otkriva kako je odlučio da uradi novu verziju svog prvog romana, i da li se, i kako, svet promenio za poslednje tri decenije.

Kako ste došli na ideju da svoj roman, objavljen 1995, prepravite i dopunite?

Pisci se razlikuju po mnogo čemu, jedna od razlika je odnos prema objavljenom rukopisu. Za neke je objavljen rukopis zauvek završen i na njega više ne obraćaju pažnju, za druge je čak i tada samo jedna od faza rada i oni smatraju da je rukopis podložan promenama sve dok je autor živ. Moje mišljenje se nalazi negde na sredini. Smatram da se može pisati druga verzija već objavljenog rukopisa, ukoliko za to postoje dobri razlozi. Zbog toga sam preradio prva dva prozna dela, romane R. C. Neminovno i Van kontrole, dve priče iz zbirke Prilično mrtvi i mislim da ću se tu zaustaviti sa intervencijama na objavljenim rukopisima, bez obzira što svako novo izdanje ranijih knjiga pruža priliku za njih.

U čemu se druga verzija romana Van kontrole razlikuje od prve verzije?

Roman Van kontrole sam pisao u vreme posle moje prve zbirke pesama Ne remeteći rasulo i dok sam spremao novu zbirku pesama. Mislio sam da ću u životu pisati samo poeziju i da će Van kontrole, kao prozno delo, biti eksces u mom stvaralaštvu, a ispostavilo se da su te dve knjige pesama bile samo stepenice ka pisanju proze. Van kontrole, kao moj prvi roman, imao je određenih slabosti koje sam donekle ispravio 2013. godine, ali tada sam se trudio da te izmene čitaocu ne budu vidljive i ticale su se samo bolje jezičke prakse. Sada sam napisao sasvim novi roman i nisam se libio da vršim krupne intervencije. Sama radnja romana je u biti ostala ista, kao i njegovi junaci, ali mislim da je roman zanatski bolje napisan. Tako bi trebalo da bude jer je između prve i poslednje verzije romana proteklo skoro trideset godina, a za to vreme sam morao sazreti i napredovati kao pisac. Kažem trideset godina, jeste roman prvi put objavljen 1995, međutim bio je završen još 1993. i čekao je dve godine na objavljivanje.

Zbog čega je roman Van kontrole nazvan prvim srpskim pank romanom?

Da se Van kontrole doživljava, ili samo marketinški predstavlja kao pank roman zaslužni su, ili krivi, naš proslavljeni rok kritičar Petar Peca Popović i naša talentovana mlada spisateljica Ana Marija Grbić, koji su nezavisno jedno od drugog izjavili da je Van kontrole pank roman. Njihovo mišljenje je doprlo do ljudi koji se u izdavaštvu bave marketingom i oni su ga iskoristili, pa evo, na kraju ga i ja polako prihvatam i s njim počinjem da se slažem, mada mi, dok sam pisao roman, nije padalo na pamet da će on biti povezivan sa pankom.

Iako pripadnike pank pokreta karakteriše pobuna, dok junake mog romana krajnja indolentnost, doživljaj ovog dela kao pank romana nikako nije neosnovan. Pank numere su kratke i brze, isto kao i poglavlja ovog romana; pank se bavi mladim ljudima koji ne priznaju kanone ni proklamovane vrednosti establišmenta, isto kao i u Van kontrole. Svima njima je, bez obzira koju muziku slušaju, mnogo bliži haos nego red. I junacima iz Van kontrole bi, pored evidentne razlike u prihvatanju sveta, životni moto mogao biti isti kao i pankerima: prebrzi za život, premladi za smrt.

Šta odlikuje vreme i društvo koje opisujete u romanu Van kontrole?

Radnja je smeštena u 1993. godinu, te godine sam i pisao prvu verziju romana. Društvene prilike u romanu su slične onima koje su tada vladale u našem društvu. Izgledalo je kao da je naš svet stavljen pod uveličavajuće staklo i takav prikazan. Svet u kome se vode ratovi i u kojem vlada besmisao. U mom romanu ratuju penzioneri protiv srednjoškolaca, muškarci protiv žena, vozači protiv pešaka, Indijanaci plemena Crveni kojoti protiv Državne železnice, sportisti protiv proizvođača krompira… Ponekad i svi protiv svih i svako protiv svakoga bez ikakvog razloga. U romanu se nigde ne spominje Srbija, a pošto svi junaci nose germanska imena, moglo bi se pomisliti da je opisano neko tuđe društvo, međutim mnogo toga, ne samo pesme novokomponovane narodne muzike koje se pominju, ukazuje da je inspirator za roman naš geografski prostor i događaji koji su se na njemu odvijali.

U kojoj meri se svet promenio od devedesetih, kada ste pisali roman, do danas?

Svet se na prvi pogled mnogo promenio, ali u suštini nije. U neku ruku on se samo primakao svetu iz mog romana. U romanu se redovi za benzin ukrštaju sa redovima koji idu ka banci, dok se sada redovi za vakcinaciju ukrštaju sa redovima za pasoše. Znači opet su redovi i ljudi u njima. Samo što se u mom romanu ljudi u redovima zabavljaju, dok su u ovim napolju ljudi umorni, ljuti, nezadovoljni…

U kojoj meri ste se vi promenili kao pisac? Šta pisac iskustvom dobija, a šta gubi?

Obično se s vremenom gubi drskost, hrabrost, želja za eksperimentisanjem, pa i duhovitost, ali se nešto i dobija. Pisac kako stari shvata vrednost reči, stil mu je sve bolji, shvati da nema potrebe da žuri ni sa pisanjem ni sa objavljivanjem, nauči da čeka ideju, spreman je da je pusti da polako zri. Ovog trenutka mi se čini da su to prednosti starosti.

Kakvi su bili dosadašnji komentari čitalaca na ovaj roman?

Koliko sam primetio roman se uglavnom dopada mladim ljudima. Mislim da oni mogu da prepoznaju atmosferu iz romana kao svoju svakodnevicu. Verovatno i učitavaju stvari koje ih se tiču i beznađe koje žive. Njihovi profesori su možda slični Arnoldovim, njihovo traženja posla, male i neredovne plate možda ih podsećaju na Arnoldove. Kako reaguju stariji čitaoci, za sada ne znam, nadam se da kod njih imam kredita zbog knjiga koje sam ranije objavio i da će mi, ako im se ovaj roman ne sviđa, progledati kroz prste. A možda se njima sviđa još više nego mladima. To se nikada ne zna.

Prethodni roman Sloboda govora bavi se problemom novinara i moći medija. Da li je izbor te teme potreba da progovorite o današnjem vremenu u kom živimo?

Upravo tako. Sve moje knjige govore o vremenu u kojem živimo. A situacija sa medijima i sa slobodom govora je svake godine sve aktuelnija i teža. Moć medija je nesagledivo velika i svi bi da ih pokore, da medije pretvore u svoje sluge. A gde je pokoravanje tu je i priča o otporu. Tu je, kao i uvek, i priča o slobodnim ljudima.

Koje su posledice ugroženosti slobode govora? Da li smo svesni tih posledica?

Oni koji upravljaju društvom uvek žele malog, sputanog čoveka, bez slobode izražavanja. Na to ne bi trebalo da se pristane, jer sloboda govora je najvažnja od svih čovekovih sloboda, ona je uslov da se bude biće. Bez nje nema slobodnog čoveka. Sloboda je oduvek bila suštinsko pitanje, ili pitanje svih pitanja. Moj utisak je da su se mnogi ljudi danas odrekli slobode govora, iz raznih razloga, iz interesa, straha, zato što je smatraju luksuzom. Zato što su se nje odrekli, sada im za nju predstoji borba. Ta borba oduvek traje i uvek će trajati. Sloboda se neprestano ili stiče ili gubi.

I još…

Nasleđe panka

Za roman Van kontrole, koji je IK Laguna objavila u novembru 2021, novinar Peca Popović je naveo: „Nasleđe panka nije samo muzičko, već se zapravo može naći u zapanjujućem mnoštvu kulturnih medija, uključujući i literaturu. Upravo je takav i ovaj roman kratkih poglavlja u kome se radnja, strašna i smešna, odvija brzo, lančano i unazad. Nigde se ne pominje majka Srbija, ni poreklo priče u devedesetim, ali se neprestano oseća. To je iznutra tetovirano u svima nama. Politički nekorektno, agresivno, brzo i glasno, čudesne punoće i slojevite jednostavnosti, u suštini je pravo pank štivo. Jer svet postavljen naglavačke to i zaslužuje“.

Naslovna fotografija: M. Savović