Whatifness: Hiljade kilometara i hiljade zalogaja

Ukoliko niste do sada imali priliku da ih vidite na društvenim mrežama, Whatifness ekipa se sastoji od ljudskih i životinjskih bića koja jedan deo svojih života žive na četiri točka u šest kvadrata – obilazeći svet, korak po korak, kilometar po kilometar, zalogaj po zalogaj – uz jednostavnu poruku „Šta ako…?”. Koji su glavni sastojci njihove putujuće kuhinje? Kako izgleda organizacija ishrane na putu od nekoliko hiljada kilometara, na kojem planiranje jela zavisi od sezone i lokalaca, ograničenog budžeta i ograničenog prostora za pripremu. Razgovarali smo sa Anjom, po svemu sudeći glavnokomandujućom u Whatifness gastro brigadi.

Pored toga što ova ekipa od dve odrasle osobe (Anja i Strahinja), par blizanaca (Ada i Ogi) i dva kučeta (Šnjur i Buda) inspiriše na avanturu i prepuštanje trenutku, oni često ukazuju na jačinu i snagu zajednice – jer ona je jedan od glavnih sastojaka skoro svih njihovih avantura. Na svojim putovanjima u kamperu okusili su lokalne namirnice Španije, Portugala, Italije, Grčke, Francuske, Belgije, Holandije, Nemačke i Engleske, i to one koje se nalaze u manjim lokalnim mestima daleko od turističkih centara.

Šta volite da jedete, a šta ne? I ko sprema hranu?

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Ja otprilike jedino ne volim da jedem kapamu, a Strahinja voli sve da jede. Bepci, nekad jedu samo plazmu, ali češće su pravi gurmani i probaju sve. Ja spremam hranu. Strahinja mi je sasvim lagano prepustio tu ulogu, i samo ponekad pomene da je išao u školu kuvanja i da je više nego kvalifikovan. Međutim ja baš volim da kuvam i sa zadovoljstvom se bavim time. 

Kada ste pripremali najnoviju putujuću kuhinjicu, šta vam je bilo važno, kojim ste iskustvima bili poučeni?

Najnovija putujuća kuhinjica je nažalost došla takva kakva je, ugrađena u kamper. Nismo je mi pravili i bukvalno je NAJGORA kuhinja na svetu. Svako ko kuva malo više od turske kafe ili eventualno kuvanih jaja, ne bi mogao da je podnese. Ta kuhinja me dovodi do ludila. Ima tri gorionika, a nema mesta ni za dve šerpe odjednom. Nema mesta ni za šta više pored tog šporeta, tako da stalno nešto pada na pod. Čim budemo imali nekog viška para smrvićemo je i instalirati ljudsku kuhinju, jer iako je u kombijima mali prostor, sa dobro organizovanom kuhinjom može skoro sve da se spremi. 

Koja jela najčešće spremate, i kako izgleda ta avantura, od nabavke do pripreme? Koliko nosite sa sobom hrane, a koliko često idete u nabavke? Posebno sada kada su i klinci sa vama.

Sada najčešće spremamo pastu, i to specifično onu najobičniju sa paradajz sosom po receptu baka Jasne, jer deca to obožavaju. To je i pre njih bio favorit ali smo Strahinja i ja spremali svašta usput. Odemo jednom u tri dana u Lidl, kupimo hrane da kipi iz malog frižidera u kombiju i dok ne skrckamo sve ne idemo opet. Odmah prvo jelo (uglavnom ribu jer se najbrže kvari) spremimo odmah na parkingu od radnje, to romantičnim večerama daje specijalnu draž. 

Šta uvek imate sa sobom – starter pack vaše kamp kuhinje – oprema i namirnice?

Ovsene pahuljice, med, mleko u ogromnim količinama za kafe i bebe, pasatu od paradajza, beli luk, maslinovo, i naravno puter (moju omiljenu hranu). Od opreme nemamo ništa električno jer solarni paneli to ne mogu da podnesu, znači samo old skul ručne naprave. Tako smo shvatili da ne treba mikser za palačinke, čak su i bolje kad mešaš viljuškom.

Koje vam je najukusnije jelo koje ste napravili, a koje je bilo totalni omaš?

Najukusnije jelo nam je bio sir, tapenada i baget plus Bordo, na šetalištu pored Sene, dok kibicujemo prolaznike i uživamo u julskoj večeri u Parizu. Totalni omaševi se sad češće događaju kad se jela ugljenišu dok jurimo decu ili kučiće ili kao kad mi je prošle godine, kad smo bepce prvi put vodili na kampovanje, od umora pao tek ispečeni brancin u đubre jer nisam gledala gde ga spuštam.

Kako izgleda hraniti se na putu, čega morate da se odreknete, a koje su lepote i dodatne vrednosti ovakve putujuće gastronomije?

Slabo čega se odričemo. Nemamo rernu, pa ta jela otpadaju, ali generalno volimo jednostavna jela od najviše četiri-pet sastojaka pa ni ne patimo previše za uređajima i prostorom potrebnim za pravljenje komplikovanih stvari. Lepote su mnogostruke, a naravno to je mogućnost da bez problema kupiš neke lepe neočekivane namirnice koje nemaš da kupiš kod kuće. 

Kako izgledaju pijace i nabavke po mestima po kojima putujete, koje su lokalne namirnice koje ste imali priliku da probate, a da su vas oborile s nogu? 

Pijace su nam omiljenije od muzeja, roditelji nam kažu da smo nekulturni, ali neka. Tu je utkana sva duša nekog mesta i kad nabasamo na pijacu presrećni smo. Najluđa pijaca na kojoj smo bili je u Kampotu u Kambodži. To je ogroman prostor koji kao mračni lavirint krije nebrojene čudne stvari za jelo, a neke su nas zaprepastile. Ja nikada ne mogu da zaboravim kako dezinfikuju meso brenerom, pre nego što ga upakuju domaćici da nosi kući. 

Da li imate neku omiljenu gastro uspomenu?

Najdraža mi je bila večera u Sagresu, kad smo u jednoj četinarskoj šumi na litici iznad plaže, spremali Morsele, preukusne portugalske kobasice koje se prave sa dodatkom krvi i koje se nakon prženja preliju sa malo meda od eukaliptusa. To su zalogaji vredni pamćenja.

Top 5 jela koje ste probali na putovanjima

1. Legendarni cheese toastie na Borough pijaci u Londonu. Dve sourdough kriške hleba, a između 10 cm narendanog domaćeg kačkavalja, pomešanog sa sitno seckanim prazilukom. Pa sve to u toster da se ukrčka. 

2. Pasulj sa morskim plodovima u Ericieri

3. Bilo šta u restoranu Dukat u Skoplju

4. Martabak Manis, indonežanska pufnasta palačinka od banane, božanstveno

5. Pizza Diavola u restoranu Tre Sorelle u Galipoliju, na jugu Italije, pojedena ispred crkve dok smo sa lokalcima navijali za Srbiju na svetskom prvenstvu iz fudbala. 

Recept za omiljeno Whatifness jelo

„Crvena Pasta‟ po receptu baka Jasne je jelo koje se najčešće priprema u putujućoj Whatifness kuhinji.

Recept:

Iseckaš beli luk (koliko hoćeš, tako nešto se ljudima ne nameće) i staviš da se pržucka na lagano u maslinovom ulju. Narokaš sušeni bosiljak i šećer recimo dve kašičice. Kad si zadovoljan bojom lukca, suneš dve limenke paradajza (što bolji, to bolje), posoliš, pobiberiš ako hoćeš i čekaš da se zgusne koliko voliš. Na pastu obavezno slaninica i parmezan, mada lepo je i klot samo sa šugom (sos na budvanskom, gde je mama naučila da kuva).

Foto: Whatifness