Zoran Lisinac o „Tomi“: Pisac uvek traži inspiraciju u sebi, pa čak i kada piše o drugima…

Ponovo radi bioskop! Biopik Toma je u domaćim bioskopima za samo deset dana prikazivanja pogledalo gotovo 175.000 gledalaca, što je rezultat koji odavno nije zabeležio jedan srpski film. Da podsetimo… Toma je svetsku premijeru imao na zatvaranju Sarajevskog filmskog festivala (van konkurencije), da bi tokom leta na „Filmskim susretima“ u Nišu osvojio čak četiri nagrade za glumu (Nagrada „Car Konstantin“ za najbolju mušku ulogu – Milan Marić, Nagrada „Carica Teodora“ za najbolju žensku ulogu – Tamara Dragičević, Nagrada za najbolju žensku epizodnu ulogu – Sanja Marković, Nagrada za najbolju mušku epizodnu ulogu – Andrija Kuzmanović).

Scenario za Tomu su napisali Nikola Pejaković i Zoran Lisinac (koscenaristi su Dragan Bjelogrlić i Maja Todorović; saradnici na scenariju Hajdana Baletić, Ranko Božić i Dejan Stojiljković), a producirali ga Dragan Bjelogrlić (Cobra Film) i Željko Joksimović (Minacord). Reditelj je Dragan Bjelogrlić, a koreditelj je Zoran Lisinac. O radu na ovom hit filmu razgovaram sa jednim od kreativaca najzaslužnijih za ovaj veliki uspeh – Zoranom Lisincem, scenaristom i ko-rediteljem Tome.

Kako si se zainteresovao za priču o Tomi Zdravkoviću? Šta je to u njegovoj biografiji i muzici što te privlači i inspiriše?

Znaš kako… Pisac uvek traži inspiraciju u sebi, pa čak i kada piše o drugima… Istraživao sam biografiju Tome Zdravkovića i u njoj pronašao dosta toga zanimljivog, njegova životna priča je za mene bila veoma nadahnjujuća. Shvatio sam da se u Tomi krije jedan romantični antiheroj koga nije držalo mesto… i koji se poput junaka iz filmova crnog talasa „odbijao“ o zidove života. S obzirom na to da sam se i sam seljakao (promenio kontinent, ženio se i razvodio, kockao), sve mi je to delovao pomalo blisko. Pronašao sam u njemu tu neku nit koja nas spaja i odatle je sve počelo.

Kako se rodila ideja za film i saradnju sa Draganom Bjelogrlićem? Koji element je presudio kada je odlučeno da ćete zajedno režirati film?

Bjela me je još 2017. godine zvao i poslao mi prvu ruku scenarija Nikole Pejakovića, a sa idejom da zajedno uradimo režiju filma jer je on istovremeno radio i na projektu za film Čuvari formule i bio mu je potreban neko na koga može da se osloni i da se sa njim posveti Tomi. Rado sam se odazvao njegovom pozivu, imajući u vidu da sam odmah prepoznao veliki potencijal koji poseduje biopik o Tomi Zravkoviću.

Kako je protekao rad na scenariju?

Scenario koji je napisao Nikola Pejaković nam je poslužio kao osnova. Po njemu smo Bjela i ja uradili novu verziju, a onda uključili još saradnika. Pre svega želim da istaknem doprinos Maje Todorović koja je uskočila baš kada je bilo najpotrebnije i pomogla nam u odsudnim trenucima.

Koliko se scenario menjao na samom snimanju? Da li je bilo prilagođavanja i izmena na setu ili je sve bilo „zakucano“?

Pa, neke scene su bile „zakucane“, dok su neke druge scene bile tako napisane da su „oživele“ i zaokružile se tek na setu. Imali smo sjajne glumce koji su se davali u potpunosti i borili se za svaki kadar. U tom spoju, onog što je napisano i onog do čega smo zajednički došli na samom snimanju, nastao je naš film. Bilo je to sve veoma zahtevno, ali istovremeno i veoma nagrađujuće.

Kako je funkcionisalo snimanje u koje su bili uključeni reditelj i koreditelj? Na koji način ste podelili zaduženja na setu?

Lepo smo se uskladili… Bilo je dana kada Bjela zbog drugih obaveza nije bio prisutan na snimanju, i tada sam samostalno radio neke od značajnijih scena koje ste mogli da vidite u filmu. Danima kada smo obojica bili na setu, dopunjavali smo se… Snimanje Tome je za mene svakako bila jedna velika i dragocena filmska škola.

Da li su Tamara Dragičević i Milan Marić bili prvi izbor za uloge Silvane Armenulić i Tome Zdravkovića? Kako je protekla saradnja sa njima i koji si im savet dao pre nego što su se uključile kamere?

Tamara je bila prva i istovremeno poslednja koju smo videli na audiciji – odmah smo znali da je ona ta i da nema potrebe da više tražimo. Potraga za glumcem koji će tumačiti lik Tome je trajala duže, s tim da je Milanova audicija bila toliko dobra da nakon nje više nismo tražili. Saradnja sa Milanom i Tamarom je bila zaista odlična, oni su oboje neverovatno posvećeni glumci… Sa Milanom sam na snimanju pričao o Prustu i Kjerkegoru ne bi li ga to navelo na te tamnije nijanse u Tominom liku. A sa Tamaricom sam imao par internih fora kako bih je rasteretio i omogućio da bude sveža pred emotivno teške scene kojih je u filmu bilo zaista u izobilju.

Tomu je već pogledalo gotovo 200.000 gledalaca. Da li si očekivao ovakav uspeh?

Očekivanja često umeju da poraze čoveka, ali, najiskrenije, jesam očekivao da će film biti veoma gledan. Svi smo to znali i to je jedan od razloga zbog koga smo i ušli u ovaj projekat. Od početka je bilo jasno da će Toma biti voljen film jer smo ga tako i zamislili.

Gledaoci burno reaguju na film. Ima i suza, aplauza tokom pesama… Da li je to ono što ste i želeli da postignete Tomom? Po čemu misliš da će ovaj film biti upamćen?

Mislim da smo svi pomalo kroz hipster kulturu postali samosvesni emocija i prenaglašenih dramskih stanja. A u Tomi smo baš išli na „necenzurisanu“ emociju, almodovarsku u biti zato što i kod nas u filmu patetika ponekad postane i estetika. To je bilo neophodno kako bismo prikazali jedno vreme u kome su se ljudi, bar se meni tako čini, usuđivali više…. u svakom smislu.

Za kraj… Pitanje koje bi ti mnogi postavili… Da li postoji formula za siguran bioskopski hit?

Ne postoji formula, ali imam jedan savet: dok se projekat još uvek priprema, a i kad se uđe u snimanje, uvek na umu treba imati publiku i njen „puls“. To je prvi i najvažniji korak do uspeha.

Fotografije: Zoran Lisinac, privatna kolekcija