Zoran Predin: Priče za srodne duše

Prve asocijacije su često teška enigma, ali je sasvim jasno zašto će pri pomenu imena i prezimena Zorana Predina u doživljaju sveta ogromne većine prva asocijacija zauvek ostati slovenački i jugoslovenski bend Lačni Franc. Međutim, uprkos tome, želja nam je da vam kroz ovaj kraći razgovor predočimo i približimo Predinovu zbirku kraćih priča Glavom kroz zid (prevela Jagna Pogačnik, objavila kuća Vulkan), koja je nedavno obogatila i knjižarsku ponudu Srbije.

Ako uopšte i razmišljate u tom pravcu, koji bi to bio svetonazorski profil idealnog čitaoca ove vaše proze?

Pa i ne razmišljam baš. Moje su priče namenjene svima, ali najbolji učinak imaju kod pismenih srodnih duša sa smislom za humor.

Glavom kroz zid prevazilazi žanrovske granice, reklo bi se da tu ima i autobiografske građe, kao i upliva onog što bi moglo biti prepoznato kao fikcija. U tom smislu, približili ste se poslednjih godina traženoj autofikciji, pa koje je vaše mišljenje o njoj i tom sveukupnom fenomenu?

Priznajem da sam ih pisao bez znanja, da je autofikcija postala moderna. Najviše zadovoljstva po mom mišljenju nude situacije između fiktivnog i realnog lika. Znači, one koje su nemoguće ali zato ništa manje zabavne i poučne.

Između ostalog vaše priče u um prizivaju asocijaciju na velikog Efraima Kišona; da li vam je Kišon laskava analogija ili, da li su vam u književnosti uopšte važne referentne tačke tog tipa?

Hvala za Kišona. Dobio sam i kompliment koji pominje Čehova. No, najvažnije mi je da se čitalac ne dosađuje. Da mogu da ga iznenadim i nasmejem, i možda podelim slične osećaje prema gluposti i neznanju.

Ovo vam je druga knjiga proze. Ipak, za mnoge ćete zauvek prevashodno ostati pesnik i kantautor. Da li vam prilikom pisanja proze prepreku predstavlja ta inicijalna lirika, metrika pesme koja je za recitovanje ili pevanje?

Ne. U pisanju proze zapravo se odmaram. U tekstu za pevanu pesmu autor je rob žanra, melodije i aranžmana. Kratka priča je idealna slobodna forma koja sadrži elemente romana: uvod, zaplet, vrhunac, rasplet i kraj.

Smatrate li da ste i na planu muzike na prvom mestu pripovedač, nalik Koenu, Gutriju i ostalima?

Da. Ali mislim da sam najjači u dijalozima, u kojima volim da se igram i ulogama u koje stavljam likove, kako bi stekli utisak koji želim. U takvim situacijama uživam u stvorenoj ulozi promatrača.

U priči Evrošpas-muzika za oči predlažete stvaranje Nevidljivog pevača. Kako bi izgledao savršen Nevidljivi pevač, ali i savršen Nevidljivi pisac potpuno prikladan ovom vremenu?

Mislim da svaki čitalac ima svog kandidata za Nevidljivog pevača. Najznačajnije je da ostane nevidljiv. To daje svakom kandidatu pobedničku auru. Takva situacija najveću patnju budi kod šminkera, frizera, kostimografa i koreografa, j*biga.

Za zrelije generacije pomen vašeg imena i Lačnog Franca svakako budi nalet nostalgije, pa, kako živite u sadašnjem trenutku budući da i sami o nostalgiji pišete kao nečemu što je shvaćeno kao otrov koji šteti novim rodovima naše domovine, ali kojoj se svejedno predajete?

Nadam se da se iz teksta razaznaje moj sarkazam. Ali, da, za sve heroje novonastalih država, nostalgija je strašno štetna pojava. Pogotovo mlađim generacijama kojima je naša nostalgija zanimljiva i zabavna.

U jednoj od priča pišete o sopstvenim iskustvima i viđenjima ovdašnjih političara, koji retko izbegnu zamku narcizma i potrebe za neprestanim hvalospevima. Kako izgleda taj hod javnih ličnosti po minskom polju samoljublja i narcističkog slepila?

Sve ste rekli. Slažem se s tim što sam napisao. Plašim se da ću još neko vreme biti u pravu. Nažalost.

Za kraj razgovora, kako izgleda vaš trenutni lični izbor muzike koju slušate, knjiga koje čitate, filmova, serija koje gledate, kao i umetničkih pojava i tendencija koje bi trebalo praviti?

Upravo sam pročitao Manastir/Obitelj, roman ruskog pisca Zahara Prilepina i poslednju knjigu Bore Dežulovića s naslovom Nekoliko heretičkih rasprava o nemogućnosti Svemogućeg. Upravo čitam teško iščekivani prevod romana Ciganin, ali najljepši Kristijana Novaka. Od televizijskih serijala oduševila me HBO-ova serija The Great, crnohumorna, politički nepodobna priča o ruskoj carici Ekaterini Velikoj, a što se muzike tiče, uživam u slušanju Šona Rauija i grupe Rival Sons.

Tek na početku

Zoran Predin je rođen 16. juna 1958. u Mariboru. Danas, šest decenija kasnije, smatra se živom legendom slovenačkog kantautorstva. Pevač i kompozitor, prepoznatljiv je po glasu i melodiji, ali i po autentičnoj poetici koja je postala neizostavni deo jugoslovenskog muzičkog identiteta.

Jedan je od retkih umetnika koji je potpisao onoliko albuma koliko i godina karijere – njegova muzička karijera broji čak 41 album u saradnji s različitim izvođačima. Zoran Predin za sebe kaže da je tek počeo.