Čuvena vampirica u novom zavodljivom ruhu: „Karmila“ Džozefa Šeridana Lefanjua i Izabele Macanti

Roman Drakula (1897) je vampirima širom otvorio vrata popularne kulture. Proslavljeno delo Brema Stokera bilo je i ostalo čitano i detaljno proučavano od dana objavljivanja do danas, a tokom decenija i vekova postajalo je samo sve uticajnije. Ipak, Stoker nije bio prvi koji je uveo motiv vampirizma u književnost. Lefanjuova novela Karmila „dolepršala“ je pred čitaoce 1871. godine, punih dvadeset i šest godina pre Drakule. Uporedno čitanje ova dva književna dela otkriva da Stoker dosta toga duguje svom zemljaku Džozefu Šeridanu Lefanjuu, te da je zapravo Karmila, a ne Drakula, prototipski krvopija gotske književnosti.

Naravno… vampiri su i pre Lefanjua i njegove Karmile bili prisutni u evropskoj književnosti, setimo se samo danas pomalo zaboravljenog Džona Vilijama Polidorija (njegova priča Vampir iz 1819. pokrenula je lavinu, a sličnih primera ima još), ali upravo je novela Karmila ključna za razvoj ovog književnog (a kasnije i filmskog) podžanra.

Na nastanak Lefanjuovog dela uticali su evropski mitovi i navodno autentična svedočanstva puna jeze i strave koje je Irac sa pažnjom proučavao, od koji su se neki, poznato je, odnosili i na naše krajeve (ne zaboravimo da je „vampir“ jedina srpska reč koja je ušla u međunarodnu upotrebu). Grofica Karmila je, četvrt veka pre grofa Drakule, pokazala svoju zavodljivu i smrtonosnu prirodu i neutaživu potrebu za slatkom krvlju, svoju moć obmane i transformacije, nadljudsku snagu koja potiče iz najcrnjih dubina pakla.

Beogradski Urban Reads je nedavno objavio luksuzno novo izdanje Karmile. Ovo delo je i ranije bilo dostupno na srpskom, ali nikada do sada u ovako primamljivom i raskošnom „pakovanju“. Ova luksuzna, tvrdoukoričena knjiga sadrži, pored novog prevoda novele za koji je bila zadužena ovoga puta posebno nadahnuta Ivana Đurić Paunović, veliki broj crno-belo-sivo-crvenih ilustracija italijanske umetnice Izabele Macanti.

Taj vizuelni deo knjige je izuzetno važan iz dva razloga. Radovi Macantijeve ne samo što dopunjuju Lefanjuovu klasičnu priču, već je istovremeno čine savremenijom i bližom današnjem senzibilitetu. Akvareli Karmile i Lare (kao i drugih likova) nisu prikazani u realističnom ključu, s tim da ta odluka nije umanjila njihovu ekspresivnost – već ju je podvukla i produbila. Macantijeva je poznata po snolikosti svojih radova i snažnom nadrealističnom uplivu, a njen stil se veoma lepo uklopio u atmosferu sve te ljupke jeze iz pera Džozefa Šeridana Lefanjua. Ilustracije tumače i dopunjuju tekst, što ovo izdanje Karmile čini zaista posebnim, a razmera teksta i crteža je savršena.

Tako dobijamo knjigu koja je negde na pola puta između ilustrovanog romana i grafičke novele. Stil Macantijeve će se, verujem, posebno dopasti mlađim čitaocima (uključujući tu i brojne poklonike mangi), što će pomoći da klasično Lefanjuovo delo prigrle mlađe generacije koje bi ga, da nije ovih divnih ilustracija, verovatno previdele ili otpisale kao nešto prevaziđeno.

Radnja novele je smeštena u austrijsku pokrajinu Štajersku, u ne sasvim jasno određenu prošlost (verovatno je u pitanju prva polovina XIX veka) i ispripovedana je u prvom licu, iz vizure Lore, mlade žene koja je desetak godina ranije, u vreme dok je još bila tinejdžerka, doživela niz tajanstvenih događaja koji su je lako mogli koštati života i čije posledice i danas, tj. u trenutku zapisivanja svojih sećanja, još uvek oseća. Lefanju u Karmili koristi pripovedačku tehniku pronađenog rukopisa koja je bila veoma popularna u romantizmu, tehniku koju je proslavio Edgar Alan Po, sigurno najznačajiji autor koji je tokom XIX veka stvarao u okviru žanra strave i užasa.

U vreme kada se dešava glavnica priče, devetnaestogodišnja Lora živi u udaljenom zamku sa ocem Englezom i dve dobronamerne starije družbenice, ušuškana je i zaštićena, gotovo potpuno nesvesna opasnosti koje krije svet oko nje. Željna društva vršnjakinja (momci i muškarci našu pripovedačicu izgleda nimalo ne zanimaju, baš kao da i ne postoje), Lora je oduševljena kad njen otac pruži gostoprimstvo Karmili, lepoj i tajanstvenoj devojci koja sticajem krajnje čudnih okolnosti dospeva u njegovu zaštitu.

Zlatokosa Lora i tamnokosa Karmila postaju nerazdvojne, a uskoro postaje očigledno ono što je iole verziranom čitaocu od samog početka jasno – Karmila je zapravo drevna vampirica, potomak izumrle plemićke loze Karnštajn, koja se na prevaru uvukla u Lorin zamak sa namerom da svoju mladu domaćicu zavede i postepeno liši života (usput se surovo pozabavivši i sa nekoliko devojaka iz obližnjeg sela).

Lezbejski podtekst je prisutan, mada je upleten u priču veoma suptilno – što i odgovara imajući u vidu da „čitamo rukopis koji piše jedna dama“. Karmila pleni senzualnošću i voli da zavodi, njena ljubav prema Lori deluje stvarno („Nisam nikada ni u koga bila zaljubljena, niti ću biti – osim ako to ne bude u tebe“), bez obzira što će ishod te ljubavi biti: smrt („Mila, mila moja, ja živim u tebi; a ti bi za mene umrla, TI ĆEŠ ZA MENE UMRETI, toliko te volim“). Ta dvojnost Karmile je njen najveći književni kvalitet, Lefanju tim psihološkim senčenjem stvara lik koji je, neretko istovremeno, blag i surov, mio i zlokoban, ali koji svakako nije plošan (što je „greh“ koji bi, možda, mogao da se pripiše Stokerovom Drakuli).

Karmila, i sama jednom davno žrtva vampirskog napada, nežno isisava život iz devojaka i mladih žena koje su je privukle svojom lepotom (Karmilina sklonost ka istom polu je „izrodila“ neprebrojiv niz njenih inkarnacija i varijacija u književnosti i na filmu, ali je tim lezbijskim vampiricama po pravilu nedostajala ona dubina i psihološka motivisanost izvornika). Karmila u završnici biva raskrinkana kao krvožedno čudovište i to demaskiranje spašava Lorin život, ali, paradoksalno, zlatokosoj vampiričinoj družbenici i dalje, nakon svih prohujalih godina, nedostaje njena ljupka mučiteljka.

Karmila je priča o zabranjenoj ljubavi i buđenju seksualnosti u jednom mladom biću, ali istovremeno i gotovo filozofski traktat o prirodi dobra i zla, o tome da je u životu (i smrti!) retko šta posve crno ili posve belo. Karmila, Mirkala, Milarla… Grofica Karnštajn. Tamnokosa vampirica menja imena kao što menja svoja raspoloženja.

Ponekad ono što nas ubija može istovremeno biti i ono što najviše volimo. Ponekad je mračni poriv u nama toliko snažan da nemilice uništavamo ono što nam je najdraže srcu. Ponekad je privlačnost toliko jaka da ostajemo na opasnom mestu iako smo svesni da nas to može skupo koštati. Lefanjuova dražesna, smrtonsona vampirica je satkana od mnogobrojnih nijansi sive i, poput crteža Izabele Macanti, ukrašena crvenim cvetovima od sukrvice. Slobodno je pustite u svoj dom, na policu sa knjigama, znaće kako da vam zagreje krv.

Fotografije: Urban Reads