„Dilan Dog: U znaku Đorđa Kavacana“: Kada Gručo preuzme glavnu ulogu

Od serijala „Dilan Dog“ navikli smo na svašta, počevši od najrazličitijih stvorenja i dimenzija, preko subverzija poznatih mitova i verovanja, pa sve do komentara na brojna umetnička dela.

Sve ovo obično ide uz zdravu dozu ironije i crnog humora za koji je zadužen Gručo, Dilanov brkati pomoćnik uvek spreman na doskočicu, koji (ni)je zapravo komičar Gručo Marks.

Postoje priče u kojima Gručo ima mnogo važniju ulogu od drugih, pa tako, na primer, u serijalu „Planeta mrtvih“ ne bi ni bilo virusa da nije njega.

A u izdanju „Dilan Dog: U znaku Đorđa Kavacana“, koje je nedavno objavio Veseli četvrtak, već na samoj naslovnoj strani vidimo da je precrtan Dilan i dopisan Gručo.

To nije slučajno, jer ovo izdanje donosi tri neobične priče potpuno drugačijeg izgleda, od kojih u dve Gručo postaje glavni lik a Dilan Dog se pojavljuje u samo nekoliko kadrova.

Sve tri crtao je Đorđo Kavacano, italijanski maestro čije ime kod nas nije toliko poznato, a sa čijim radovima su se susreli oni koji su čitali nekadašnji „Mikijev Almanah“.

Kada ga je Boneli angažovao da nacrta ove tri priče, to je bila velika vest u Italiji, a za scenario su bili zaduženi Frančesko Artibani i Tito Farači, autori takođe poznati u svojoj domovini.

Ono što se mora odmah istaći je da ovo nikako nije tipično izdanje „Dilana Doga“, da vizuelni stil nikako ne liči na ono na šta su navikli ljubitelji „istraživača noćnih mora“ i da tu baš i nema krvi.

Smrti ima, ali ne u onom obliku na koji smo navikli u brojnim kultnim epizodama serijala, a strava i užas su više reči kojima se može opisati reakcija prisutnih da Gručov nezaustavljiv niz forica i štoseva.

„Zvezdana prašina“, prva i najduža priča, donosi ideju o nekom drugom mestu na kome su Elvis, Merilin Monro i mnoge druge legende šou-biznisa i dalje žive.

Njena radnja je najviše i razvijena od sve tri priče i, iako donosi očekivani završetak, prepuna je bezbrojnih pop-kulturnih referenci za koje mi deluje da je Kavacano uživao dok ih je crtao.

U epizodi „Lutke“ ipak Dilan Dog ima bitniju ulogu, a Gručo se (skoro pa) ne pojavljuje i opet se igra na kartu neke vrste paralelne stvarnosti.

Opseg je mnogo manji i razrešenja skoro da nema, te nam ostaje da se nerviramo baš kao inspektor Blok dok sluša ispovest Dilana i njegove verenice Helene, koja sve objašnjava na švedskom.

Na kraju, „Kutija za pepeo“ vraća Gruča u fokus i daje mu još više prostora za razigrane viceve, naročito u saigri sa neočekivanim partnerom – duhom preminule bakice čije je pepeo završio u pogrešnoj kući.

Iako u njoj ima natprirodnog elementa, ova priča predstavlja možda i najveći otklon od tipične strukture serijala, jer dozvoljava da se ispolji i retko viđen Gručov altruistički deo ličnosti.

Ljubitelji Dilana Doga navikli su na brojne eksperimente kada je u pitanju ovaj serijal, ali ovo konkretno izdanje verovatno će se više dopasti onima koji su pak ljubitelji Gruča.

Kavacanov crtež je fenomenalan i tu nema nikakve dileme, a upotpunjen je jakim i upečatljivim kolorom, zbog kog vam se čini da će svakog trenutka odnekud iskočiti Paja Patak ili Miki Maus.

To, naravno, nije za svakoga i nedostatak nešto razvijenijih priča i pouka mogli bi da budu predmet duge diskusije među zakletim fanovima serijala.

A ako vam to nije toliko bitno, ovaj eksperiment mogao bi da vas zabavi i nasmeje.