„Dilan Dog: Uspomene nevidljivog” – užas neprimećenog postojanja

Odmah na početku da priznam da nisam među onima koji su čitali strip „Dilan Dog” odmalena i da tek u četvrtoj deceniji otkrivam sve ono u šta su se mnogi odavno kleli.

Kada neka od tih starijih i kultnih epizoda dobije novo izdanje, čitam ih „svežim” očima, bez prethodnog emotivnog ulaganja, ali sa nekom dozom životnog iskustva.

Takav je slučaj i sa epizodom „Uspomene nevidljivog”, koja je svojevremeno pokazala višeslojnost ovog serijala i mnogima otkrila koliki je Sklavi zapravo genije.

To je prvi broj serijala koji je izašao iz okvira klasičnih „slešera” i „splatera” i zašao u egzistencijalistički horor i metatekstualne reference po kome će kasnije biti prepoznatljiv.

Ova epizoda dobila je novo, tvrdokoričeno izdanje u boji, sa nekoliko intervjua, posebnom naslovnicom i posebnom poslasticom u vidu retko viđenog scenarija, koje nam je Veseli četvrtak predstavio krajem prošle godine.

Uz jake uvodne reči i brojne pohvale na onlajn forumima, očekivanja prilikom prvog čitanja ovako jedne epizode su velika i, što se tiče mog iskustva, apsolutno ispunjena.

Osnovna priča nalikuje onoj o Džeku Trboseku, jer serijski ubica u kišnom mantilu ide okolo i ubija prostitutke, ali tu ima i drugih elemenata.

Glavni od njih je priča o nevidljivim, odnosno neprimećenim ljudima, koji postoje ali kao da ih nema i koji nešto rade, ali kao da nemaju nikakav uticaj na ovaj svet.

Jedan takav lik je zapravo narator priče, ali njegova perspektiva nije jedina iz koje pratimo priču i u tome i leži glavni trik.

Sve nam deluje drugačije zavisno od toga da li je u kadru ubica, nevidljivi narator, Dilan Dog sa Gručom ili pak neko potpuno drugi.

Svako od njih ima neke svoje probleme i razloge zbog kojih je nezadovoljan, a ni kod jednog se to ne može rešiti tako jednostavno.

I tako, dok kiša i krv liju, mi pokušavamo da dokučimo kakva motivacija podstiče svakog od njih, ko je ubica i kako će se sve završiti.

Ali Sklavi nam ne daje da tek tako lako dođemo do kraja, iako nam potencijalni identitet ubice otkriva vrlo brzo.

Zbog toga mi čitaoci, kao i sami likovi, dugo plivamo u melanholiji i dok se oni pitaju hoće li im se ostvariti želje, mi se nadamo da postoji neko svetlo na kraju tunela i da ćemo lako nastaviti svoje živote kada sklopimo stranice stripa.

Ne brinite, postoji nešto iza svega toga, postoji šansa da se razbije obrazac, da se promeni sudbina i doživi katarza.

Samo što, dok dođemo do nje, moramo da preživimo razne užase i nepredviđene okolnosti, pa makar se i ne zvali Dilan Dog.

A za razliku od stvarnog sveta, ovaj koji je nacrtao Kazertano i kome kolor daje finu patinu, deluje lepo i po kiši i po mraku.

Zato, čitajte ovu epizodu, zapitajte se ko je sve nevidljiv oko nas i razmislite o tome koliko je katarza važna, ne samo u umetnosti, nego i u životu.