Dok nas ubistvo ne sastavi: Margaret Milar i Ros Makdonald

Kao što smo vas nedavno obavestili, izdavačka kuća Čarobna knjiga je pokrenula biblioteku Najbolji krimi-romani sveta u kojoj su do sada objavljene četiri knjige: Hametov Stakleni ključ, Čendlerovo Dugo opraštanje, Makdonaldova Jeza i Neznanac u mom grobu Margaret Milar. O Čendlerovom remek-delu smo već pisali ovde, a sada je vreme da se osvrnemo da romane koje su napisali Ros Makdonald (1915-1983) i Margaret Milar (1915-1994).

Zašto dva romana u jednom osvrtu? Kao prvo, da malo ubrzamo priču o ovoj ediciji, ali i zbog jedne važne biografske pojedinosti koja spaja Milarovu i Makdonalda – ovo dvoje pisaca je bilo u braku. Iako nikada nisu sarađivali na zajedničkom romanu, oboje su ostavili dubok trag u istom žanru, a Jeza i Neznanac u mom grobu su dobri egzemplari njihovog bogatog krimi-opusa.

Jeza (Chill, 1964) je jedanaesti roman iz serijala o Makdonaldovom privatnom detektivu Luu Arčeru, ali neka vas to ne uplaši – priča je, kako već to obično biva u serijalima poput ovog, zaokružena i samodovoljna. Lu Arčer u Jezi istražuje iznenadni nestanak Doli Kinkejd, novopečene neveste sa, ispostaviće se, mračnom i veoma traumatičnom prošlošću. Prekaljeni detektiv uspeva da mladu ženu pronađe relativno brzo i lako, ali tu nije kraj priči. Smrti počinju da se nižu, jedna za drugom, a istraga Arčera dovodi do slučaja ubistva starog dvadeset i više godina…

Makdonald je vrsni krimi pisac koji pripada čendlerovskoj školi. Arčera su često poredili sa Marlouom, što je i logično imajući u vidu očigledne sličnosti: obojica su usamljeni privatni detektivi sa razvijenim osećajem za pravdu. Ipak, bilo bi nepravedno napisati da je Makdonald svoju karijeru izgradio na pukom kopiranju slavnog prethodnika. Čendleru je zaplet često od sekundarne važnosti, dok ga Makdonald veoma pažljivo osmišljava i gradi. U vreme kada je objavljena Jeza, Makdonald je bio već iskusan pisac i dobrim delom se oslobodio Čendlerovog uticaja. Likovi u Jezi su veoma pažljivo izbrušeni i poseduju psihološku dubinu, nisu sterotipi koje često srećemo u manje uspešnim delima ovog žanra.

Koreni zločina sežu u daleku prošlost, što prospektivne događaje dodatno senči i objašnjava. Na kraju, kada „pukne“ veliki preokret, sve kockice lepo legnu na mesto i slože priču o disfunkcionalnim porodicama i toksičnim odnosima. Jeza je jedan veoma dobar krimić, uzbudljiv i inteligentan, pa ako volite ovaj žanr – ne oklevajte. Makdonald svakako zalušuje šansu.

Što se romana Margaret Milar tiče, moji utisci baš i nisu previše pozitivni. Neznanac u mom grobu (A Stranger in my Grave, 1960) donosi priču o tridesetogodišnjoj Dejzi Harker, naizled srećnoj domaćici iz predgrađa, koju iz noći u noć muči isti košmar: ona sanja da šeta grobljem sve dok se ne zaustavi pred spomenikom na kome je ispisano njeno ime. Dejzi unajmljuje privatnog detektiva Stivensa Pinatu i njih dvoje udružuju snage kako bi rekonstruisali dan kada je Dejzi „umrla“…

Margaret Milar nam u svom romanu prikazuje naličje američkog sna: ljupke kućice u predgrađu ispred kojih su u belo obojene ograde kriju mračne tajne i ništa nije onako kako na prvi pogled izlgeda. Neznanac u mom grobu je takođe i psihološki triler veoma nategnutog zapleta i neujednačenog ritma. Centralna misterija je zanimljiva i potentna, ali spisateljica na momente (što je naročitao primetno u drugoj polovini romana) kao da nije sigurna šta sa njom da uradi. Dejzi je od početka do kraja prlično dosadnjikava protagonistkinja, skicirana grubim potezima, pa ne čudi što je u drugom delu romana gotovo u potpuno zaseni preduzimljiviji i prodorniji Pinata.

Milarova se u svom romanu bavi i rasnim pitanjem, čak insistira na njemu, ali na način koji iz današnje perspektive deluje prevaziđeno – a to svakako šteti utisku. „Šokantni kraj“ i nije baš toliko šokantan koliko bi trebalo da bude, možda i zato što je od objavljivanja romana prošlo više od šezdeset godina, a možda i zato što se spisateljica zaplela u vlastitu priču. Roman nije loše napisan, svakako u njemu ima zanimljivih ideja i rešenja, ali ukupno gledano: promašuje centar mete.

Jeza i Neznanac u mom grobu su približno iste dužine (oko 300 stranica), ali je Makdonald mnogo efektnije i pametnije iskoristio taj prostor: kod njega nema praznog hoda i suvišnih delova, tekst samo „klizi“. Izreka „dame imaju prednost“ u ovom slučaju nije održiva: u ovom konkretnom slučaju muž je taj koji je zasenio ženu.

Naslovna fotografija: Đorđe Bajić