Književni noviteti: Strogo prestižno
Sve je značajno poskupelo, pa tako i knjige, pa u skladu sa tim saznanjima, ovog puta u fokusu će biti isključivo novi naslovi iz knjižarske ponude kod nas iz podfoldera uslovno nazvanog „strogo prestižno“. Jer skupoća potrebe kroji, kroti apetite i oblikuje htenja. Stoga, evo venca od pohvala za osam u čitalačkom smislu prestižnih naslova. Dakle, osam strogo prestižnih, a prilično svežih dela.
Džonatan Litel – Eumenide (prvi i drugi deo)
Na polju prevedene umetničke proze ovo je definitivno izdavački poduhvat u ovih pet meseci tekuće godine, a, osim toga, i slastan i moćan „zalogaj“ za sve neustrašive i iskusne ljubitelje ambiciozne lepe književnosti, koja je, povrh svega drugog, i lako uočljivo gabaritna (ovaj srpski prevod zauzima nešto malo više od punih hiljadu stranica teksta prilično sitnog proreda).
To na stranu, ovo Litelovo remek-delo drske i promišljene proze (sa francuskog prevela Gordana Breberina, objavila Laguna) dosta brzo pred očima čitalaca u svim mogućim zanatskim, izražajnim, stilskim i ostalim aspektima transcendira okvire polazne priče u čijoj je žiži ispovest dželata, sada skućenog i građanski i ekonomski spokojnog, koji je uspeo da od sveta prikrije zločinačku prošlost iz krvoločnih godina Drugog svetskog rata. Ovo je roman briljantne arhitektonike, sav u detaljima i finesama, kao i neprolaznim i uvek poraznim istinama o nedostatnostima u biti ljudskog roda i postojanja. Litel ovde na kraj izlazi sa dosta toga baš zahtevnog i skliskog, uključujući tu i književni ekvivalent esenciji zla kao proste datosti.
Džordž V. Higins – Prijatelji Edija Kojla
Čarobna knjigaiz Novog Sada je u svojoj ediciji Najbolji krimi-romani sveta pre par sedmice poklonike obradovala i prevodom istinskog remek-dela iz domena ne samo narečenog žanra; ovaj roman (u prevodu Aleksandra Markovića) kreće od preispitivanja onoga uvreženog unutar nasleđa izvorne noar-književnosti, a hitrim korakom stiže i do tačke gde ova priča o sitnom prevarantu i nepokolebljivoj mutivodi i secikesi, Ediju Kojlu, koji prihvata naoko rutinski zadatak nabavke oružja za pljačku, izrasta u zadivljujuće tečan i dinamičan prikaz, vredan poređenja sa najsjajnijim perima književnog realizma.
A sve to na tek nepunih 200 stranica teksta i bezmalo u celosti u delo sproveden putem dijaloških razmena, pa još sa punom verom u izražajnost i upečatljivost dostatnog i živopisnog žargona. Ovo je jedna od onih knjiga od kojih se „na 45 obrtaja“ uči zanat i koja čini da žanrovsku književnost krećete da sagledavate drugim očima i uz znatno više iskrenog poštovanja.
Erve Le Telije – Anomalija
U pogledu ekonomičnosti, udarna prečica pri preporučivanju ovog izvrsnog romana bilo bi isticanje činjenice da je Le Telije, francuski romanopisac, pesnik i novinar, upravo za to svoje delo (u matičnoj zemlji u izdanju čuvenog Galimara) ovenčan i dalje referentnom i viđenom Gonkurovom nagradom. Ono što je za čitateljstvo daleko važnije je čest sud da Le Telije, pod neskrivenim i nesporno blagotvornim uticajima Pereka i Kenea, u umetničku prozu najvišeg sjaja vraća ne samo spekulativnost i polemičnost, nego i igru.
Sve to u Anomaliji (prevela Nataša Kerac, objavila kuća Kiša), krcatoj referencama i promenama stilskih oruđa, pratimo kroz priču o (malo je reći) nesvakidašnjem događaju kada se avion na letu Pariz-Njujork izborio sa olujom i pojavio u potpuno istom obličju i sa istim putnicima i članovima kao i tri meseca ranije. Le Telije pokazuje gotovo pa vratolomnu veštinu u iznalaženju ravnoteže između tog visokog koncepta na planu same naracije i onoga što želi da kaže/napiše i o svrsi i mogućim dometima tako ustrojene proze danas.
Silvija Plat – Džoni Panika i Biblija snova
Među koricama ove knjige (preveli su je Đorđe Tomić, Marija Obradović, Bojana Dodić, objavio Štrik) čeka vas mnogo toga i vrednog i zanimljivog, i to ne samo sa tačaka idolopoklonstva, kompletizma ili stvaranja što potpunijeg uvida u ključne stavke književnosti veka za nama – naime, ovaj naslov predstavlja „dom“ za priče koje su u raznim časopisima objavljivane tokom njenog života, kao i dela tog profila nađena u očito bogatoj zaostavštini. Tu je i nedavno otkriće, priča naslovljena Meri Ventura i Deveto kraljevstvo.
Eto, dakle, i nama i vama prilike da Silviju Plat spoznamo u punoći njenog neporecivo pripovedačkog i književnog dara, i van okvira opštepoznatog – maestralne poezije i jednako maestralnog (auto)biografskog romana Stakleno zvono kao neprolaznog repera i bestselera. Ovde okupljene priče su očekivano tematski i idejno disperzivne, ali ono što ih vezuje moglo bi se podvesti pod koloplet sledećih rukavaca – identitetske teskobe i posledične zapitanosti nad smislom bitisanja, očigledan uticaj i upliv takozvanog poetskog nerva i duboka i nadasve iskrena vera da i za i zbog književnosti (barem do neke tačke) vredi živeti.
Agota Kristof – Nepismena
Ova, to slobodno možemo reći, a da, pritom, to ne zazvuči uvredljivo ili derogativno, knjižica (knjiga zbilja malog formata na samo šezdeset stranica teksta) sigurno će predstavljati okidač za osetnu radost među poštovateljima Agote Kristof, autorke neprolazno mudre i osobene Blizanačke trilogije (koja obuhvata romane Velika sveska, Dokaz, Treća laž). Nepismena (s francuskog preveo Bojan Savić Ostojić, objavila novosadska kuća Nojzac), kako je prevodilac u pogovoru zgodno i vešto sročio „obima operskog libreta“, donosi nam fragmentarnu autobiografsku povest koju čini niska naručenih tekstova iz 1989. i 1990. godine.
Knjigu otvaraju dve kratke, tipične krištofovske rečenice „Čitam. To je poput bolesti.“, a potom kreće jedanaest omeđenih poglavlja prepunih najtananije kontemplacije na mnogo važnih tema. Osim toga, Nepismena, koja se bavi i pitanjem jezika i silom sudbinskih prilika usložnjenih jezičkih i kulturoloških identiteta, podseća nas i na nezaobilaznu zavodljivost reči.
Sandro Veronezi – Kolibri
Sa preporukom tamošnje prestižne nagrade Strega stigao nam je roman Kolbri (s italijanskog prevela Jasmina Andonović, objavila Akademska knjiga); nagrađivani italijanski prozaista Veronezi u ovom svom romanu, između ostalog, postavlja pitanje ima li još mesta za suptilni i tihi stoicizam u ovom svetu kakav jeste i kakav je, kanda, oduvek i bio. On to čini bravurozno strpljivim i detaljističkim slikanjem portreta glavnog junaka – gotovo pa neverovatno smirenog Marka, plemenite duše čije je herojstvo neprimetno jer ga u stopu ne prate fanfare i nekako uvek prisutna narcistička i slavodobitnička autodrama.
Kolibri se kao priča kreće kroz vreme, samozadate stilske i pripovedne tehnike ni jednog jedinog trena ne predstavljaju prepreku, a ovaj nas roman, uz sve ostalo, podseća da je vrhunska narativna književnost i dalje kadra da bude neprikriveno emotivna, kao i uzbudljiva i komunikativna/pitka (naravno, u onom najprefinjenijem smislu tog pojma i te odrednice). Bezrezervna preporuka za pomno čitanje i posledično uživanje.
Ognjen Lopušina – Jevanđelje po Marini T.
Ova delikatna knjižica (66 stranica teksta) proistekla je iz voljeno-hvaljenog esejističkog feljtona u nastavcima, i sada je prisutna i u aktuelnoj knjižarskoj ponudi (u izdanju beogradske Metaklinike). Nominalno, na planu okvirne ideje, Jevanđelje po Marini T. predstavlja omaž onome čime je živote i unutrašnje svetove brojnih ovdašnjih poklonika i konzumenata popularne kulture darivala, a u dobroj meri i oblikovala Marina Tucaković svojim (primenjenim) stihovima.
To je samo prvi sloj, jer dosta brzo Lopušinova sada već i knjiga izrasta u naratizovani prikaz jednog doba i preovlađujućih naravi u njemu sa jakim poetskim nabojem, pa još i sa podosta krajnje pipavog lirskog sentimenta, koji bi svakom predmetu istraživanja i divljenja ovakve fele služio na čast. Određen i finesama, ovo je, na sve to, i krajnje duhoviti tekst, doduše, prvenstveno za verziranu publiku u potpunosti lišenu snobovskog cinizma i srodnih nadobudnosti.
Lopušinine rečenice ovde imaju moć poezije (knjiga počinje Rumijevim stihovima); njegova tiha (i meka) moć ubeđivanja je nepobitna, a srpska kultura je ovom knjigom dobila zbilja nesvakidašnji artefakt nošen ljubavlju i jasnom idejom da reči (pa bilo to i u popularnoj muzici) podno početnog sloja nose i idejnu polisemičnost sa potencijalom da nam o nama samima i dalje saopšti nešto važno i atipično.
Eduardo Galeano – Naopačke – Škola obrnutog sveta
Upućeniji čitaoci svakako su poodavnih dana postali svesni značaja i osobenosti ovog pera iz Latinske Amerike, doma srčanosti, burnih ideja, ali i vrhunske književnosti; Eduardo Galeano (Istorija fudbala, Otvorene vene Latinske Amerike, Knjiga zagrljaja), urugvajski novinar i književnik, i na uzorku Naopačke… (s španskog prevela Dubravka Sužnjević, objavio Službeni glasnik) potvrdio je svoju reputaciju „književnog diva latinoameričke levice“: Srećom po sve nas, njegov dar i specifičnost njegovog književnog svetonazora hitro i lako prevazilazi pomenute geografske okvire, baš kao što dosta brzo pobeđuje i ipak stroge međe onoga što se i današnjim merilima vagano ima smatrati levicom i levo ustrojenim idejama.
Uz obilje očekivanog vrcavog i često ingenioznog humora, Galeano niže i niže ilustracije i argumentacije za svoju aksiomsku tvrdnju da je ovaj svet već neko vreme ustrojen naopačke, pa još i ogrezao u akutnu gramzivost probranih, naravno, praćen njihovim potpunim odsustvom empatije i altruizma, dok daleko brojniji na drugome polu mogu da računaju tek na redovne tranše nepravde, osujećenja, poniženja, nikada u dovoljnoj meri produktivnog besa i brane za svaku vrstu inicijative i nastojanja da se ovaj svet korenski izmeni.
Naslovna fotografija: Becca Tapert on Unsplash
