Koji je moj greh i zašto me stiže pokora?: Prikaz romana „Bajni svete, gde si ti“ Sali Runi

I, kako živeti sa vlastitom ikoničnošću? Jednostavnije, kako živeti sa sobom i svešću o sopstvenoj prepoznatljivosti, a u isti mah i sa svešću da izlaza gotovo pa da nema, smisao opšteg postojanja je na možda istorijskom minimumu… Dakle, da uprostimo, kako uopšte živeti, iz dana u dan? Ta pitalica je, kanda, u samoj srži novog romana već silno voljene i planetarno čitane i popularne irske spisateljice Sali Runi. Koja, gle čuda, a, po sudu mnogih, i dobro je što je tako, u ovom trećem svom delu tera po svom.

Bajni svete, gde si ti (prevela Jelena Lazić, a kao i prethodna dela ove spisateljice kod nas objavila beogradska Geopoetika) prirodno nastavlja gde je Runi stala sa Razgovorima sa prijateljima i Normalnim ljudima. I ovog puta polazni i neki opšti okvir je melanholična, stvarnosna, naturalistički naglašena proza krajnje jednostavnog izraza, ovde preusmerenog u „modlu“ epistolarnog romana.

Ovde, kroz prepisku prijateljica iz doba koledža i tadašnjih lutanja, posrtanja i nesigurnosti, a sada još malo pa tridesetogodišnjakinja, Alis i Ajluđin, književne zvezde u samoizgonu u dubini irske teritorije, odnosno, urednice ne toliko primećenog pesničkog časopisa spoznajemo šta je to što sada navlači mračne oblake sumnje i bolnih (pa onda i sve bolnijih) preispitivanja na putu ka toj uvek nekako varljivoj samospoznaji, ali i koliko je u takvom okruženju romansa, ovog ili onog podtipa i dalje smislena i realna opcija.

Iz upravo predočenog može se zaključiti da Sali Runi, i uz te neke varijacije i sitnije odmake, ostaje čvrsto na pozicijama koje je držala i prethodnih godina (ovde bismo mogli da se zapitamo i kojoj su meri traženi pisci svako malo zarobljenici decidnih očekivanja svojih poklonika i poštovatelja, te koja je onda stvarna cena već pominjane ikoničnosti).

Srećom po sve, Bajni svete, gde si ti nije samo i nije isključivo to; u pitanju je daleko najambiciozniji, pa onda i čitalački najzahtevniji roman Sali Runi na do ovog trenutka poznatom i dostupnom nam uzorku. Ljubitelji Normalnih ljudi svakako će sa ovim romanom biti svoji na svojem, ima tu detaljistički iscrpnih prikaza i opisa sporotinjajućih, a u biti burnih romansi na putu ka vlastitom poništenju…

Međutim, Bajni svete… svoju posebnost iznalazi u odluci autorke da, povrh svega toga, reklo bi se, nužnog, preispita i vlastite pozicije, odnosno da pokuša i da odgovori i na zamerke koji su joj oni, temporalno i kognitivno udaljeni od muka koje u trenu prepoznaju ponajpre milenijalci, uputili a tiču se viška sentimentalnosti i sentimetalizma, a primetnog manjka svesti o svetu u kome Runi stvara. Ona, dakle, ovde, problematizuje i to, stavljajući prst na čelo usled te neprolazne glavolomke – kako živeti i pisati ono što se prevenstveno i najpomnije oseća, a ne skliznuti u samoljublje i samodovoljnost, a sa barikadom u vidu užasa i besmisla koji svet zapljuskuju i izjedaju gotovo na svakodnevnom nivou.

Ovaj roman upravo i biva najkvalitetniji kada kontemplacije ponajpre Alis, a onda i Ajlin krenu u tom pravcu, pri čemu poseban dar predstavljaju, doduše, retki, ali i dragoceni primeri i momenti delikatne i diskretne sprdnje na vlastiti račun. Osim toga, kroz usta (odnosno, prste, svojih junakinja) Runi sada ima samopouzdanja i hrabrosti da, između ostalog, opazi i istakne i sledeće:

„Mislim, navikli smo da nam pažnju privlače dela koja se odvijaju ’u sadašnjosti’: Međutim, taj osećaj neprekidne sadašnjosti više nije stalan deo naših života. Sadašnjost je postala isprekidana. Svaki dan, čak i svaki sat svakog dana, nadomešćuje i čini nevažnim vreme koje mu je prethodilo, a dešavanja u našim životima imaju smisla isključivo u odnosu na neprestano ažuriranje informativnih sadržaja. Pa kad gledamo likove u filmu kako večeraju ili se voze u automobilima, smišljaju kako da izvedu ubistva ili su tužni zbog ljubavnih veza, prirodno je što želimo da znamo u kom tačno trenutku oni rade sve ovo u odnosu na kataklizmične događaje od istorijske važnosti koji su deo našeg trenutnog osećaja realnosti. Više ne postoje neutralno vreme i mesto radnje. Postoje samo događaji na vremenskoj liniji…“

I Alis, Ajlin, Feliks, Sajmon, kao udarna čertvorka na listi lica koji tvore mrežu na kojoj počiva svet prikazan i opisan na stranicama romana Bajni svete, gde si ti… primetno su, poput ranijih junaka i junakinja Sali Runi, uplašeni da možda nedovoljno osećaju ionako eluzivnu stvarnost sadašnjice. A, pritom, istovremeno im valja živeti sa onim što su na kismetskoj lutriji dobili ili sa onim što su sami skrivili i čemu su značajnim delom doprineli.

Premda zreliji od prethodnika, i ovo su junaci iz narečene „modle“ Sali Runi. Vreme i naši sopstveni i na koncu duboko lični čitalački i širi nazori će pokazati da li je ovo bio dovoljno ubedljiv iskorak Sali Runi dalje ili samo vešto zamaskirani manirizam na redovne rate. U međuvremenu, imamo vrlo dobar roman vlastite sorte. Dok Runi, kako je obećala, iščita i ruske klasike iz pluskvamperfekta, biće nam sasvim zadovoljavajući zalog za dane buduće.

Naslovna fotografija: Kalpesh Lathigra