„Korto Malteze: Crni okean” – Večita žeđ za avanturom u novom ruhu

Korto Malteze je ime koje je poznato među brojnim ljubiteljima stripa, a sa kojim su se verovatno susreli i mnogi drugi ljudi u ovom ili onom kontekstu.

Otkad ga je veliki maestro Hugo Prat stvorio 1967. godine, Korto Malteze je obišao razne krajeve sveta u potrazi za blagom i postao deo pop-kulturnog diskursa kao arhetipski zaljubljenik u avanturu.

Nakon smrti Huga Prata ostalo je pitanje šta će biti sa ovim likom i da li će doživeti neke nove iteracije.

Posle duge pauze, izdavač koji je držao prava odlučio je da serijal dobije nove epizode, a njih su od 2017. počeli da rade Huan Dijaz Kanales i Ruben Peljehero.

Oni su do sada uradili četiri epizode, od kojih je na sprkom mogla da se pročita samo „Ekvatoriju“ u okviru Stripoteke.

U međuvremenu, pokrenut je i svojevrstan ribut ovog serijala koji su u ruke dobili Bastjen Vives i Marten Kenen, koji za sada ima dve epizode.

Prvu od njih, „Crni okean“, sada je na srpskom jeziku izdao Darkwood kao kompletno izdanje od 184 stranice sa propratnim materijalima.

Osim same priče, tu su tekstualni dodaci i skice, ali ovo izdanje obuhvata i prvih 14 tabli u koloru, koje je kolorisala Pratova životna saputnica i koloristkinja Patricija Canoti.

Gorepomenuti španski dvojac dobio je zadatak da i crtežom i atmosferom imitira Prata, tako da smo u „Ekvatoriji“ videli priču za koju na prvi pogled ne bismo pretpostavili da je nije on radio.

Puristi se ne bi baš složili, a u „Crnom okeanu” ih je tek dočekao hladan tuš u vidu pomeranja radnje u moderno vreme, podmlađivanja Korta i potpuno drugačijeg stila crtanja.

Umesto prve četvrtine 20. veka, Korta pratimo početkom 21. veka, on je bar jedno dve decenije mlađi nego što je to bio ranije, ali je i dalje žedan avanture.

Tamo gde je Pratova precizna ruka crtala čiste linije i puno pozadinskih detalja (što je Peljehero imitirao dosta verno), Vivesov crtež je mnogo fluidniji.

Pojedini detalji kao da se prelivaju jedni u druge, što stvara iluziju pokreta i nestalnosti, odnosno prevrtljivosti onoga što vidimo.

Ovo se ističe u kadrovima sa vodom i sa senkama, kada Vives čak i izostavlja pojedine detalje na licu kako bi naglasio grimasu ili odnos predmeta u prostoru.

Što se radnje tiče, ona je u potpunosti u duhu originalnog Korta Maltezea, on juri blago zbog kog mora otići u najudaljenije krajeve sveta, istražiti priču u kojoj se prepliću istorija i mitologija…

Korto ne odustaje, on sanja snove koji su van ovog sveta dok pokušava da uhvati baš ono zemaljsko, a usput sreće pojedine istorijske likove, ovog puta Kolina Pauela i, naravno, Raspućina.

Raspućin je baš ono što i treba da bude i bez njega serijal prosto ne bi bio isti, tako da su autori znali koje postulate ne treba da diraju.

Pozadina napada na Kule bliznakinje služi samo kao osnova da Korto pobegne od agenta agencije CIA, ali i kao referentna tačka za to u kom pravcu će se ovaj serijal kretati.

Iako je skoro sve redefinisano, to jeste onaj lik koji je svima poznat i u koga su se svi zaljubili, a koji bi mogao da privuče i čitaoce koji do sada nisu bili upoznati sa Pratovim delom.