Ljubavno pismo, i srećom, znatno više od toga: Kritika romana „Bilo jednom u Holivudu“ Kventina Tarantina

Nešto zreliji filmofili sigurno negde u kutku mozgova još drže pamćenje na ediciju naslovljenu „FESTovi romani“, koja je većim delom bila dom za novelizacije zapaženih filmova iz tadašnjih programa tog našeg dugovečnog filmskog festivala; to je jedna od brojnih tradicija koja je zamrla, a od prošle sedmice u ovdašnjoj knjižarskoj ponudi je naslov koji se barem u upadljivoj asocijativnoj ravni uklapa sa pomenutim izdavačkim poduhvatom onih dana.

Naravno, ovo primite sa jasnom dozom rezerve, jer, premda jeste novelizacija, Bilo jednom u Holivudu sada i iz pera Kventina Tarantina jeste i temeljna i opsežna razrada predstavljenog u istoimenom filmu od pre par leta, uz podosta značajnih intervencija i izmena u odnosu na „izvornik“.

Zapravo, u pravu su, u potpuno su u pravu oni koji su domišljato i vickasto ustvrdili da je knjiška varijanta Bilo jednom u Holivudu (preveo Goran Skrobonja, objavila Laguna) „roman izbrisanih scena“. Naravno, ne samo i nikako isključivo samo to. Kventin Tarantino se na uzorku ovih oko 350 stranica predstavio kao vešt, pa još (doduše, to je bilo i posve očekivano) strastven pripovedač. Nakon klimavog i u neku ruku raštimovanog početka (a koji prati predočeno u filmu), Tarantino zauzdava priču, jasno postavlja okvire pominjanih dodataka, razrada i promena, te Bilo jednom u Holivudu sigurnim korakom stupa na stazu pitkog i zabavnog, izrazito dinamičnog štiva (tamo preko to sa punim pravom zovu a page -turner).

Ali, gle čuda, uz sijaset digresija kojima, za razliku od filma kao daleko zahtevnije rabote po pitanju krajnje izvodljivosti, u romanu  nema produkcionih prepreka i međa, te poštovatelji i čitaoci-namernici, a svi oni poželjno upućeni u Tarantinovu poetiku, zapravo, mitopoetiku, mogu da se prepuste krajnje raspričanom autoru koji je na metaforičnoj belini papira našao dovoljno prostora za vlastite porive za skretanjima sa glavnog pripovednog puta, uz desetine i desetine dovoljno efektnih filmofilmskih tirada mahom na temu srčanih i neretko isključivih stavova po pitanju filma i značaja filmskih stvaralaca, od kojih mnogi Tarantinovim junacima (dakle, ni njemu samom) nikako nisu po volji.

Da zabune ne bi bilo, ovo je i dalje priča o pomalo zaboravljenom i skrajnutom holivudskom superstaru Riku Daltonu i njegovom vernom pratiocu Klifu Butu, kao i o Šeron Tejt i Čarlsu Mensonu i njegovoj zlokobnoj sviti, ali u isti mah, i to možda čak i u izraženoj meri nego što je to bio istoimen hit-film, gorljivo ljubavno pismo Holivudu u nekadašnjem mu pojavnom vidu. Tarantino tako i među čitaocima ponajpre traži sebi dovoljno slične – verzirane, nadahnute, neumerene, odvažne…, te se u priči koja se već sama po sebi račva u niz rukavaca (koji će onda na kraju morati da budu uvezani u smislenu celinu) nađe mesta iza vickaste digresije koje bi oni strožiji mogli odbaciti kao primere banalnosti svojstvenu truizmu kao teškoj navadi.

Recimo, u 22. poglavlju kreće priča o Aldu Reju, nekada voljenom i cenjenom glumcu, a tu je i ovaj kraći pasus: „On je bio prva bivša holivudska zvezda koja se ikada pojavila u nekom porno-filmu iz sedamdesetih, čime je postao (dotad) jedina bivša holivudska zvezda koja je osvojila nagradu za najboljeg glumca na dodeli Nagrada za erotski film, za Slatku divljakušu iz 1979. Sa Kerol (Duboko grlo) Konors (u osamdesetim, i Kameron Mičel će se pojaviti u jednom porno-filmu)“.

Srećom, Tarantino je neporecivo šarmantan kada sebi daje pripovedačkog oduška na mestima koja nisu bila prekopotrebna, a uverljiv je kada iz „dubine kadra“ treba podsetiti i na emancipatorski značaj, a neretko i na prezir na koji nailaze populana kultura i njeni pobiornici, kao i u ovom pasažu o Šeron Tejt: „Šeron spušta iglu gramofona na prvu pesmu albuma The Spirit of ’67 Pola Revira i Rejdersa. Kreator benda i producent albuma nekada su iznajmljivali kuću na Sijelo drajvu koju sada Šeron i Roman iznajmljuju od vlasnika Rudija Altobelija, nastanjenog u gostinskoj kući pozadi, kraj bazena za plivanje. Kada se bivši stanar Teri Melčer odselio, živeo je sa glumicom Kendis Bergen. Ali pre nego što se Kendi uselila, Teri je gajbu delio sa pevačem Rejdersa Markom Lindsijem. Zato ima smisla to što je Šeron pronašla čitavu gomilču celofanom prekrivenih primeraka albuma The Spirit of ’67 zavučenu u plakar gostinske sobe. Pomenula je svom mužu Romanu da je pronašla ploče, a on je iskrivio lice i rekao: ’Mrzim to smeće, zvuči kao žvakaća guma’“.

Uz već pomenuto, Tarantino je vrlo dobar i veoma siguran na planu karakterizacije likova, kao i predstavljanja krovnih prilika u Holivudu te epohe, te u drugoj polovini zatičemo i ovo jetko podsećanje da je film po svojoj datosti i suštini nekako neizbežno veran onaj čuvenoj anamnezi koja se pripisuje velikom Alfredu Hičkoku – život lišen dosadnih (kao i odveć mučnih) detalja.

Tarantino tako piše i ovo: „Film se rastosiljao mnogih pojedinosti iz stvarnog života. Izostavio je Klifa Buta, izostavio je Filipince, a Japanci u filmu nisu praktikovali odsecanja glava najvećeg dela ekipe kao u stvarnom životu. Niti je prikazao kako preživeli zarobljenici odsecaju glave japanskom logorskom osoblju posle preokreta. Niti je je brutalni japanski komandant logora bio prefinjen, ljubazan, intelektualan i častan kao onaj prikazan na filmu.“

Pomenimo još da u romanu ipak ima podosta tragova pripovedačkog nestrpljenja, kao i izvesnih viškova, te posezanja za opštim mestima na planu stilske obrade i vokabulara koji koriste junaci. Ipak, sveukupan utisak je svakako vrlo (čak i iznenađujuće) povoljan, a roman je definitivno izbegao sve zamke brzopoteznih novelizacija, izborivši se za sasvim ubedljiv razlog smislenog postojanja. I da – kraj je drastično drugačiji, a tu je i čitavo poglavlje o preistoriji Lensera, glavnog junaka istoimene televizijske serije u kojoj se obreo Rik Dalton.

Naslovna fotografija: EPA-EFE/ETTORE FERRARI