„Moja godina odmora i opuštanja” – studija karaktera, ali i društva

Zamislite da možete da izaberete jednog književnog junaka ili junakinju sa kojima biste voleli da se družite. Koga biste izabrali? Protagonistkinju romana Moja godina odmora i opuštanja sigurno ne. Postoje čitaoci i čitateljke koji o knjizi sude prema tome da li je junak simpatičan ili antipatičan i prema tome koji je stepen njegove ili njene voljivosti.

Ono što je simptomatično je činjenica da se te antipatije često pojačavaju ako je u pitanju junakinja. Međutim, postavlja se pitanje šta je to što nam je toliki trn u oku kod tih takozvanih antipatičnih junaka. Da li je to činjenica da se krišom s njima identifikujemo? Ili smatramo da „nisu dobre osobe’’?

Kad je u pitanju junakinja Otese Mošfeg, odgovor na to pitanje i jeste i nije lak. Glavna junakinja romana Moja godina odmora i opuštanja je, po merilima velike većine ljudi, razmažena bogatašica koja ne zna šta više da radi od dosade, te odlučuje da se upusti u avanturu jednogodišnje hibernacije kako bi se iz nje probudila sveža i odmorna. Otesa Mošfeg čini sve kako bi vam pokazala koliko širokim narodnim masama neko može biti antipatičan, bez obzira na to kroz šta ta osoba zapravo prolazi.

Priča prati mladu bogatu Njujorčanku pred kraj prošlog milenijuma, kojoj je život toliko dozlogrdio, da odlučuje da uz pomoć lekova za spavanje provede godinu dana u hibernaciji. Dok većina svih onih klasičnih antiheroja ipak poseduje ono nešto zbog čega ih volimo – smisao za humor, ili bar nesrećne životne okolnosti, naratorka u ovoj knjizi nema čak ni to. Ona je privilegovana, lepa i (sama sebi) dosadna. Čini se da ne voli nikoga. Umorna je od svega i svih. Jedine naznake emocija koje pokazuje jeste kad je u pitanju smrt njenih roditelja, iako i sama priznaje da nije bila preterano bliska s njima. Šta onda s njom nije u redu? Jedna reč – depresija.

Ova knjiga je savršen prikaz toga kako se oseća neko ko pati od depresije i za koga ispod apatije i besmisla zapravo leži ogromna tuga sa kojom ne može da se suoči. Ipak, to što je ona po merilima društva dosadna, snob i neupadljiva, ne znači da je tako i čitalac percepira. Za pronicljivog čitaoca ili čitateljku, ona će biti pronicljiva prijateljica, pametna i zajedljiva hejterka koja primećuje pojave koje niko drugi ne vidi. Ona uživa u tome što može da ignoriše stvari koje je se ne tiču.

Za razliku od nje, svaki drugi lik koji se pojavljuje u knjizi je suštinski antipatičan. Ona ima drugaricu koja je prosto rečeno – jadna. Ima i nekog nazovi dečka koji je u svojoj suštini toksični pritajeni nasilnik. A doktorka koja joj prepisuje terapiju je doslovno samoproklamovana ekspertkinja koja nema pojma šta radi niti kakve posledice to može da ima.

Iako Moja godina odmora i opuštanja nije plot-driven knjiga, primetićete da sve što se dešava polako, ali sigurno vodi u jedan jedini centar – 9/11 i rušenje kula Bliznakinja u Njujorku. S obzirom na to da je ovo knjiga koja govori o tome kako je biti odsečen od svega, ovo je hrabar potez Mošfegove koji govori o tome koliko je zapravo i društvo u kom živimo istovremeno i uzrok naših problema, ali i wake-up call. I to je jedan od razloga zbog kojih je ova knjiga toliko popularna. Ako uzmemo u obzir ko je junakinja ove priče, ne možemo da poreknemo da postoji sigurno ogroman broj ljudi koji bi voleo da živi život iz kog ona pokušava da pobegne. I upravo taj meta-eskapizam i jeste opasan.

Ova knjiga opominje i ukazuje na to koliko smo zagazili na opasan teren. To je teren na kom je imperativ zadovoljenje materijalnih potreba, dok su naše emocionalne potrebe suštinski nezadovoljene. Dok čitate Moju godinu odmora i opuštanja, imate osećaj kao da gledate osobu koja je nevidljiva, koju niko ne primećuje (ili bar niko ko nju samu zanima) i koja se pita čemu ovaj život i gde je sloboda.

Da li možemo pobeći od bola? I koliko možemo biti okej u današnjem svetu? Na prvo pitanje je odgovor – ne. A na drugo nije lako uopšte dati bilo kakav odgovor osim onog koji daje knjiga sama. Jedini način da probamo da budemo okej, jeste taj da sebi damo prostora, ali da se suočimo sa životom i dozvolimo da nas neki od brojnih poziva na buđenje zapravo probudi.

Fotografije: Zorana Karapandžin