Naš dragi varvarin: Stevan Subić o povratku stripovskog Konana

Robert E. Hauard je stvorio lik neustrašivog Konana daleke 1932. godine i proslavio ga u nizu pripovedaka premijerno objavljenih u časopisu Čudne priče (Weird Tales). Marvel je početkom sedamdesetih Hauardovog mišićavog varvarina „uzeo pod svoje“ i ponovo ga učinio aktuelnim zahvaljujući popularnom strip-serijalu koji je u kontinuitetu izlazio duže od dve decenije.

Naravno, nikako ne smemo zaboraviti ni veliki uspeh filma Konan varvarin (1982) u režiji Džona Milijusa koji je od Arnolda Švarcenegera napravio svetsku zvezdu i pokrenuo nastanak čitavog niza sličnih ostvarenja iz podžanra „mač i magija“. Nije tajna da naša publika izuzetno voli ovog kršnog junaka, što zbog Švarcenegera koji ga je otelotvorio u dva igrana ostvarenja (treće je već dugo u planu), što zbog Marvelovih stripova na kojima su, između ostalih, radili scenarista Roj Tomas i crtač Džon Bjušema, a koji su u Jugoslaviji/Srbiji izlazili u Stripoteci. (Poslednjih godina je beogradski Darkwood podgrejao zanimanje za varvarina, objavljujući kolekcionarske tomove u kojima su se našli reprinti starih epizoda, kao i do sada kod nas neobjavljene strip-priče.)

Francuska izdavačka kuća Glena je od 2018. počela da objavljuje albume u kojima se nalaze stripovske obrade Hauardovih pripovedaka o Konanu. Scenario za strip-album Ksutal, grad sumraka napisao je Kristof Bek po istoimenoj Hauradovoj priči, a ilustrovao ga je talentovani Stevan Subić, Zrenjaninac sa zavidnom svetskom karijerom. Subić je već duže od decenije u profesionalnim crtačkim vodama: za Boneli editore je radio strip Adam Vajld (2012), da bi kasnije započeo saradnju sa Francuzima (Morijarti za Delkur i Tarzan za Solej – na ovom drugom je takođe sarađivao sa scenaristom Kristofom Bekom).

Povezani članci

Mafini sa čokoladom – brz i jednostavan recept da uvek ispadnu savršeno

Ivana Vuleta otkrila razlog zbog kod nije bila na dočeku ispred Skupštine

Strip-album Konan od Kimerije: Ksutal, grad sumraka našao se u Srbiji u prodaji početkom godine u izdanju zemunskog Makonda. Ovo luksuzno domaće izdanje donosi šezdeset tabli u koloru (strip je obojila Đulija Brusko), kao i dodatni materijal u vidu pogovora Patrisa Luinea, ilustracija Lija Bermeha, Bruna Brindizija i Dena Panosijana, kao i crno-bele galerije sa radovima Stevana Subića koja ukazuje da bi ova poseta Ksutalu možda bila čak i efektnija da je boja izostala. Subić je rado pristao da odgovori na moja pitanja u vezi sa ovim novim izdanjem čiji je prvi tiraž od 500 primeraka već rasprodat.

„Nakon što sam završio rad na svoja prva dva naslova za Serđo Boneli editore, stigla mi je ponuda da se okušam i na najvećem evropskom tržištu, možda i najzahtevnijem u svetu“, Subić se na početku razgovora osvrnuo na svoj prodor na francusko tržište.

„Pre toga sam već bio u neformalnim kontaktima sa nekolicinom autora iz Francuske, tako da se ništa nije odigralo preko noći. Na francuskoj strip sceni debitovao sam 2015. godine kada je objavljen deseti album iz vrlo uspešne serije Čovek godine koji sam nacrtao za izdavačku kuću Delkur. Do danas bez pauza u radu objavljujem svoje naslove na franko-belgijskom tržištu, a poslednji naslovi u nizu su Tarzan i Konan. Ponudu da radim na novom albumu za Glenu i crtam Hauardovog Konana dobio sam početkom 2018. godine, kada me kontaktirao čuveni strip-autor Žan-Davida Morvana. Ostalo je sada već, čini se, istorija.“

O tome kako je tekao sam tok pripreme i rad na Konanu, Subić je rekao: „Veoma dinamično. Kada sam dobio ponudu za rad na ovoj adaptaciji već sam bio duboko u projektima sa Bonelijem na epizodi serijala Senzanima koja ovog juna napokon izlazi u Italiji, i drugog toma Morijartija za Delkur. Dakle, nisam baš raspolagao sa previše slobodnog vremena tako da sam radio kada bih ugrabio malo praznog hoda, najpre na dizajnu lika i probnim tablama. Dosta dugo je sve to trajalo, sve do momenta dok nisam zvanično potpisao ugovor čime je i moje učešće u serijalu obelodanjeno. Nešto malo sam radio na postavkama nekoliko prvih tabli i onda se posvetio završavanju pomenutih naslova koje sam tada već imao na stolovima. Istinski počinjem sa radom na Konanu tek 2020, negde u proleće. Pandemija je sve pomerila tako da se sve slilo baš u tu godinu koja je bila neverovatna za mene zato što sam uporedo radio na dva zahtevna i izazovna naslova, na Konanu i Tarzanu. Od maja 2020. do januara 2021. nacrtao sam 140 tabli, kao i naslovne strane za ta izdanja“.

Izvorna Hauardova pripovetka, tada pod naslovom Senka koja gmiže, premijerno je objavljena 1933. godine, u septembarskom izdanju Čudnih priča… Pisac ju je napisao na brzinu, bez priprema i sa fokusom na eksploatacijske aspekte (koji su pre svega oličeni u liku Natale, plavokose robinjice koja je Konanov verni kompanjon u ovoj avanturi, baš kao i njenom sado-mazo sukobu sa crnokosom Talidom).

Iako ne spada u red Hauardovih najboljih dela, pripovetka Ksutal, grad sumraka poslužila je kao odlična osnovna za stripovsku obradu: stilske mane i pojedini zbrzani pasaži su „ispeglani“ u adaptaciji, dok su postavka i zaplet bili izuzetno zahvalni za vizuelnu nadogradnju. Subić je, naravno, pročitao književni predložak pre nego što je počeo sa radom na albumu.

„To je inače pristup koji baštinim, podrobno se posvetim proučavanju teksta kojim raspolažem, što je i te kako važan deo mog kreativnog procesa“, objašnjava strip-umetnik. „Pomoglo je i to što sam, sticajem okolnosti, veoma naklonjen toj stvaralačkoj epohi u SAD s početka XX veka, pa mi nije bilo strano, a ni teško, da se sasvim posvetim istraživanju i pripremama. Dobio sam i Bekovu adaptaciju, to se podrazumeva, ali i pre nego što je ona bila gotova – već sam bio duboko u Hauardovoj noveli.“

Hauardovi opisi grada Ksutala i čudovišta Toga koji ga teroriše su u izvornoj pripoveci bili šturi i ne previše inspirativni, pa je vizuelna nadogradnja bila neminovnost. Subić pojašnjava: „Sam raspisani vizual u priči nije na mene ostavio poseban utisak, kao ni sam Tog. Do te mere sam predan sopstvenom instinktu da nisam sve do okončavanja rada na tablama čak ni prelistao niti jednu od prethodnih stripovskih adaptacija ove pripovetke. Dakle, osim odrednica ka sadržaju koje se moraju ispoštovati imajući u vidu da je u pitanju adaptacija teksta sa svojim jasnim motivima, sve u vizualu moj je dizajn. Čak sam sam postavio i nekoliko dramaturških linija kojih nije bilo u scenariju, a uz pomoć kojih sam zidao scenografije, stvarao likove, tenzije i odnose. Da, imao sam tu slobodu i već nakon prvih nekoliko tabli Bek, urednici i izdavač su mi dali potpuno odrešene ruke jer su odmah dobili ono čemu su se i nadali. A to je promišljen, uverljiv vizual“.

Na pitanje da li je koristio i neke dodatne izvore, Subić je odgovorio sledeće: „Ne, time se ne koristim. Osim u slučajevima da obrađujem neki vrlo jasan motiv, u smislu epohe, tehnologije, karaktera kada je verodostojnost imperativ, ali u svim ostalim slučajevima sve radim iz glave. Po svom nahođenju. Zidam svoje svetove isključivo ih crpeći iz te nemale mreže, sasvim lične, oblikovane godinama odlaženja u pozorišta, muzeje, bioskope, knjižare… Opet, kada se pripremam za rad, pa tako i na Konanu, pa i Tarzanu, a i sada radeći na novom naslovu sa Di-Si komiksom, izdvajam važna karakterna mesta, markere kako ih zovem, i na njima radim proučavajući dostupne arhive, služeći se tekstovima, dokumentarcima koji stručno obrazlažu dati motiv. Prvenstveno zarad uverljivosti, ne i oslanjanja na nečija tuđa rešenja“.

Izdavač Glena je crtačima dao slobodu da Konanov izgled prilagode vlastitoj viziji, što je Subić rado iskoristio. Za razliku od Bjušeminog crteža koji se uzima kao neka norma kada je ovaj junak u pitanju, ovaj novi Konan nije savršeno oblikovan i ćosav, već je nacrtana jedna prava pravcata dlakava grdosija, div izuzetno moćnog i upečatljivog fizikusa. Subićev Konan je toliko različit u odnosu na ono na šta nas je Marvel navikao, pa se nameće pitanje kako je naš crtač uspeo da ga učini svojim i drugačijim, ali pritom i dalje prepoznatljivim.

Subić na to odgovara: „Ne volim neiskrenost ni u životu, ni u umetnosti. Lako se primeti to kod autora, ko na koji način razmišlja, koliko studiozno i iskreno pristupa svom stvaralaštvu, a samim time i publici kojoj se obraća. Kada se pomenu Konan i Hiborija, tu nema mesta lakovanom lateksu, utegnutim negovanim mišićima i negovanim lepim glavama, bez obzira na pol. To je domaštana epoha u kojoj vlada zakon jačeg, a to znači da je mač vaša lična karta i jedini pravi prijatelj koga imate. Znoj, krv, ožiljci, napukle kosti i opstanak. Odrednice testosterona, stabilnog, ali izrazito opasnog mužjaka jasne su na svim jezicima, to su drevni arhetipovi, stasavali na izvoru čovečanstva. Milosrdni zaštitnik, nasilan i brutalan, ali i dovoljno priseban, pravi vođa. Nijedan Konan koga sam do danas video, na filmu ili u stripu, nije valjano ispunio to mesto. Uvek je nešto falilo, ili u tragičnom preuveličavanju, manirizmu ili u nedorečenosti, nebrojeno puta mi je dizajn koji sam viđao bivao čak i komičan. Pogotovo mi je odbojno idolopoklonstvo, i inače, a u vezi sa Konanom pogotovo. Između ostalog i zbog toga što Konan na koga se najšira publika navikla i nema mnogo sličnosti sa onim kako ga je opisivao Hauard. Da, ja sam autor koji i kao osoba nastoji da pomeri granice, da dovede standarde u pitanje, da smelo isporuči nova rešenja tamo gde bi većina igrala na sigurno. Tako je bilo i ovog puta“.

Važan lik u pripoveci i novoj strip-adaptaciji je Konanova pratilja, oskudno odevena Natala koja je isprva samo „damica u nevolji“, da bi kasnije preuzela inicijativu. Subićeva Natala je prosto dražesna, srčana ratnica u telu naizgled krhke lepotice. Kao i kod Hauarda, ona predstavlja fizički kontrast Konanu (tamno i svetlo, veliko i malo), a u priču, očekivano, unosi erotiku i senzualnost. Ženski likovi u stripovima o Konanu su često svedeni na „slatkiše za oči“, tu su pre svega da bi potvrdili neporecivu muškost glavnog junaka. Iako je u novoj strip-adaptaciji golotinja višestruko eksplicitnija nego kod Marvela, nema eksploatacije radi puke eksploatacije – sve prikazano je u službi priče.

Kako se postiže ta mera, pitamo autora? „Hvala ti, često čujem sličan komentar i zahvalan sam na tome“, kaže Subić. „Mera se, kao i u svemu u životu, postiže hladnom glavom. Kombinacija dobrog teksta i slobode date umetniku da dovrši svaku rečenicu, čak i razmesti zareze ili ih izbaci, ali ne bahato iz taštine, već kako bi na taj način dao sopstvene dosledne izjave o odnosima, o ljubavi i erosu, o lojalnosti, o borbi za ideale i o tvrdoglavom neodustajanju. Pa i o seksu, naravno. Jedini pravi odnos prema tabuu jeste odbacivanje tabua. Neukusu treba reći ne, kako to kaže Koja, tako i posmatraču ta mera odmah prija ili odmah ne prija, što po sebi pravi selekciju. Uvek su te granice lične i potiču od potencijala autora, počevši od onoga sa čime je rođen, preko životnog iskustva pa do onoga što je otkrio ili utkao u rad svojim veštinama i tajnama zanata kojima raspolaže“.

Iako je tek nedavno objavljen, Konan od Kimerije: Ksutal, grad sumraka je već postigao svetski uspeh. Stevana Subića to izuzetno raduje: „Publika je ta koja sudi, a ja sam svojoj publici i te kako zahvalan, koliko u našoj zemlji i regionu, toliko i širom sveta jer je Konan u svega dve nedelje od objavljivanja u Francuskoj sleteo na sve kontinente. Zahvaljujući mojim čitaocima koji su putem Amazona kupili oba izdanja (crno-belo i u koloru) bez obzira na to da li znaju francuski jezik ili ne, knjiga je stigla do Kanade, SAD, zapadne Evrope, Rusije, čak i do Australije. Crno-belo izdanje je, svega tri nedelje nakon objavljivanja u Francuskoj, rasprodato. Tokom turneje na kojoj sam nedavno bio, a trajala je dve nedelje, potpisao sam preko 400 knjiga u deset francuskih gradova, i uverio se iz prve ruke koliko je ljudima stalo da me sretnu i upoznaju. To su zaista nestvarna iskustva kada u svakom gradu, od krajnjeg severa tako velike zemlje kakva je Francuska, pa do njenog krajnjeg juga, galerije i knjižare gde sam potpisivao budu prepune fanova. Turneju sam završio na samom istoku Francuske i onda u Švajcarskoj, kao kruni svega, video kako ljudi naručuju moje knjige u dugim listama čekanja na posvetu. Kada je rad iskren i naklonjen publici tada nema veze kojim jezikom publika govori, svi osete to poštovanje i tu meru o kojoj si ranije pitao. Nema tu slučajnosti, jedno proističe iz drugog“.