„Nikopol”: Animalna težnja ka božanskoj moći
Kada pričamo o panteonu devete umetnosti, ime Enkija Bilala je tu nezaobilazno, iako možda ne tako poznato široj čitalačkoj publici.
Rođen u Beogradu tokom FNRJ, Enes Enki Bilal preselio se u Pariz sa devet godina, gde ga Rene Gosini ohrabruje da se bavi stripom, na čemu su mu brojne generacije zahvalne.
Bilal je verovatno najpoznatiji po trilogiji „Nikopol”, a kako nju možemo čitati na srpskom jeziku u integralnom izdanju kuće Stalker, sada je pravi trenutak za taj osvrt.
Povezani članci
U pitanju je izdanje koje čine tri tematski povezane priče: „Vašar besmrtnih”, „Žena-klopka” i „Hladni ekvator”, na kojima je Bilal radio više od jedne decenije.
Naslovni lik je Alkid Nikopol, čije ime vodi poreklo iz reči „jak”, a ujedno asocira na srednjevekovnu bitku koja se odigrala na prostorima Balkana, nimalo slučajno.
On je poslat na tridesetogodišnju kaznu, koju služi u kriogenskom snu u Zemljinoj orbiti. Po povratku, slučajno gubi nogu i susreće se sa bogom Horusom, koji ima posebne planove za njega.
Sam ovaj uvod, uz pozadinsku priču o tome kako je svet preživeo dvostruku nuklearnu katastrofu, nakon koje se vratio fažizam, odmah nam stavlja do znanja da treba da očekujemo neočekivano.
Bilal nam crta i pripoveda o svetu u kome postoje vanzemaljci, staroegipatski bogovi, životinje sa telepatskim sposobnostima i heruvima koji nemaju baš karakter anđelčića.
On nam pokazuje da čovečanstvo nikako nije moglo da uči iz svoje prošlosti, koju ponavlja na još gori način, praveći još veći jaz između bogatih i siromašnih, moćnih i bespomoćnih.
„Nikopol” prikazuje da ljudi prosto ne mogu da promene svoju prirodu
Uprkos novom okruženju i kohabitaciji sa raznim oblicima života, ljude i dalje odlikuju spletkarenje, žudnja za moći, u nekom slučaju i besmrtnošću i, na kraju, vrlo niska cena života.
Oni su jednako surovi kao bogovi, ako ne i gori od njih, a Nikopol će kroz više različitih faza svog života otkriti posledice te surovosti.
Gradeći temelje na istorijskim lekcijama i modernim alegorijama, Bilal donosi živ svet koji uprkos svojoj sumornosti deluje prelepo i neponovljivo na stranicama.
Na njima se susrećemo sa brojnim referencama, pre svega umetničkim, koje donose jednu vrstu naučne fantastike prepunu omaža na sve te uticaje.
Pripovedanje se namerno vrši na način koji nije uvek koherentan i koji zahteva punu koncentraciju, a koji često dopunjavaju novinski članci i isečci.
Njih i te kako treba pažljivo čitati, kako bi se videla sva simbolika njihove pamfletske, odnosno propagandne prirode.
Bilal zbog toga ne potcenjuje svoje čitaoce, već gradi svet i priču koji vam na svakoj stranici stavljaju do znanja zašto je on maestralni crtač i, usuđujem se da kažem, deo elite devete umetnosti.
„Nikopol” je nastajao u periodu od 1980. do 1992. godine i radnja počinje 2023, što je tada bila budućnost, ali i dalje nije izgubio ni trunčicu relevantnosti i potentnosti.
Zbog toga se ovo delo može preporučiti i onima koji nisu toliki ljubitelji grafičkih romana, a koji su voljni da priči daju šansu.
Bilal je čak sam adaptirao prve dve priče u film „Besmrtna” iz 2004. godine, ali ova modernija reinterpretacija nije baš prošla najbolje, pa ipak preporučujem da se držite stripa i vraćate mu se.
A bonus preporuka za one koji su zaintrigirani delom priče o egipatskim bogovima je roman Rodžera Zelaznog „Stvorenja svetlosti i tame”, sa kojim „Nikopol” ima dodirnih tačaka.
Povezani članci
