O romanu „Privrženost“ Draga Kekanovića: Uspomene sokolara Katarine Kantakuzine

Za roman Privrženost sam prvi put čuo početkom godine kada je obelodanjeno da je Drago Kekanović, Srbin iz Hrvatske, prvi dobitnik novoustanovljene nagrade „Beogradski pobednik“ za roman godine. U najužem izboru za ovu nagradu našli su se Slobodan Vladušić (Omama), Milica Vučković (Smrtni ishod atletskih povreda), Aleksandar Gatalica (Dvadest peti sat), Milena Marković (Deca) i Oto Horvat (Noćna projekcija) što me je samo dodatno zaintrigiralo u vezi sa Privrženošću.

Žiri je u svojoj odluci istakao da se Kekanovićev roman izdvojio „rafiniranim stilom, bogatom jezičkom građom i pažljivo izvedenim pripovedačkim postupkom u kojem se sustiže nekoliko glasova“, kao i da se roman „oslanja na iskustvo predanja i žitija, pikarskih i viteških romana“.

Sve je to delovalo prilično obećavajuće, pa sam požurio da pročitam roman – tim pre što ga je za srpsko tržište u samoj završnici marta objavila beogradska Laguna (Privrženost je prošle godine premijerno objavila zagrebačka Prosvjeta). Koristeći se tehnikama narativnog iskaza i pronađenog rukopisa, Kekanović u Privrženosti ispreda priču iz vizure Damjana Vasilja, rođenog Dubrovčanina i sokolara Katarine Branković, a kasnije viteza i monaha.

Radnja obuhvata period od 1429. godine, kada se dvanaestogodišnji Damjan u Žiči po prvi put sreće sa svojom vršnjakinjom Katarinom, kćerkom despota Đurđa i Jerine Branković, pa do zapisa inoka Dimitrija (kome je slepi Damjan diktirao svoj život i priključenija) iz 1492. Između te dve vremenske odrednice, smeštena je priča koja se odvija od Dubrovnika i Smedereva do Beograda, Celja i Zagreba, a u čijem središtu je lik Damjana i privrženost (otuda i naslov) koju oseća prema plemenitoj despotovoj kćeri, kasnije i celjskoj grofici.

Prvo što sam primetio u vezi sa romanom jeste da je prilično kratak – ima svega 200 stranica, što je redak obim za istorijske priče poput ove. Druga stvar jeste da je Kekanović posegnuo za u poslednje vreme omiljenim pristupom istorijskoj materiji: uzeo je zanimljivu stvarnu osobu iz prošlosti (Katarina Branković) i oko nje izgradio (u ovom konkretnom slučaju: izmaštao) ljubavnu priču. Istina, ta priča je ispripovedana iz Damjanove perspektive, ali je hirovita Katarina pokretačka snaga ovog romana, a ujedno i raison de vivre njegovog pripovedača.

Kekanovićev stil spaja naizgled nespojivo, istovremeno je raskošan i sažet, što dovodi do zanimljivog efekta: podrobno smo obavešteni o nekim sitnicama, dok se preko nekih važnih životnih epizoda veoma brzlo preleti. To ume da bude frustrirajuće, mada se uklapa sa pripovedanjem u formi iskaza – sećanja su varljiva i selektivna, a gotovo uvek nepouzdana i obojena snažnom subjektivnošću.

Težište romana je na odnosu Damjana i Katarine, s tim da njemu Kekanović veoma oprezno pristupa, kao da „gazi po jajima“. Katarina Branković, celjska grofica, ćerka srpskog despota Đurđa Brankovića i žena Orilka (Ulriha) II, jeste istorijska ličnost i fakti iz njene biografije su morali biti uključeni u priču (dogovoreni brak, smrti sinova i ćerke), dok je Kekanović sa likom Damjana imao svu slobodu da radi šta želi. Damjan, što je i očekivano imajući u vidu da je pripovedač, jeste „najživlji“ lik u Privrženosti, dok su ostali, sa izuzetkom Katarine, prikazani tek uzgred, u prolazu.

Pa čak i Katarina, oko koje se vrti priča, ne deluje dovoljno razrađeno i zaokruženo, više je odsutna nego prisutna. Njena privrženost prema Damjanu nije dovoljno motivisana i to je možda i najveći problem dela. Kako je došlo do toga da se zavole sokolar i despotova ćerka? Kekanović opisuje prvi njihov susret, dok su još bili deca, kao i sve potonje, ali ta njihova spona je više datost nego što proizilazi iz priče i samih likova.

Primetno je da roman piše vešt i iskusan pripovedač (Kekanovićeva prva knjiga, zbirka pesama Svjetlost šuma, iz štampe je izašla daleke 1965. godine, nakon čega sledi kontinuirani literarni rad), ali se Privrženost po svom dostignuću i ubedljivosti, na primer, ne može meriti sa Selimovićem, Andrićem ili Nenadićem. U stvari – može, ali na Kekanovićevu štetu.

Privrženost je i roman o položaju Srba u prošlosti, pa indirektno i u sadašnjosti, što će verovatno zaintrigirati deo čitalaca. Privrženost jeste jedno zrelo delo, na momente čak i pripovedački raskošno, ali istovremeno i delo čiji pun potencijal nije u potpunosti razvijen.

Fotografije: Đorđe Bajić