„Porijeklo” Saše Stanišića – roman koji se najlepše čita u proleće

Kako neke knjige izađu baš u pravo vreme? To je prvo pitanje koje ćete sebi postaviti ukoliko odlučite da pročitate roman Porijeklo Saše Stanišića. Neki će reći da ne postoji neko određeno vreme za knjige i da kvalitetno štivo može da se čita bilo kada. Ali isto tako postoje knjige koje su napisane na određeni način, te nas asociraju na neko godišnje doba ili period života. Ako bismo prema tome želeli da bliže odredimo Porijeklo, ova knjiga bi bila proleće u svom najlepšem i najrascvetalijem ruhu. Proleće je doba promena, doba kada izlazimo iz svojih ušuškanih domova i polako počinjemo da se adaptiramo na sunce i toplotu napolju. To je period godine u kom se menjamo kao što zmija menja košuljicu – bacamo sa sebe sve one slojeve koji su nas grejali u zimskim mesecima, ali koji su nas isto tako i sputavali. E pa, Porijeklo je upravo roman o promenama, roman koji govori o tome kako je istovremeno i teško i lako zbaciti sa sebe sve te slojeve sigurnosti, i koliko je i teško i lako prilagoditi se novom životu.

Saša Stanišić je nemački pisac, poreklom iz Bosne – tačnije iz Višegrada. Njegova porodica je, usled rata u Bosni, bila primorana da emigrira u Nemačku, a on se veoma mlad našao u jednom potpuno novom svetu kom je morao da se prilagodi. Kada slušamo o ljudima koji su izbegli sa ovih prostora, dešava se da se u te priče uplete neka nostalgija za rodnim krajem, nostalgija za onim što je nekad bilo i onim kako se nekad ovde živelo. Ipak mi svi vučemo neko poreklo! E, upravo ta reč – poreklo, reč po kojoj roman i nosi ime, pojam je koji se u ovom romanu relativizuje i analizira na jedan potpuno drugačiji način. Ne možemo reći da pisac ovde nije nostalgičan. On se ipak vraća u svoj rodni kraj, posećuje svoju dementnu baku i vrlo otvoreno piše o emocijama koje to izaziva kod njega. Ali isto tako i sa istom toplinom piše i o svom novom životu u nemačkom gradu Hajdelbergu. To je mesto koje je prihvatilo njega i njegovu porodicu, mesto u kom je on uspeo da stvori sebi dom. Prema tome, pokazuje nam da pojam porekla nije nešto što je suštinski bitno, ali isto tako nije ni nebitno. Njegova bitnost se ogleda u ljudima koji su zaslužni za to što smo se kao osobe formirali, onima koji su nas odnegovali i vaspitavali, onima koji su nam pružali ljubav i pažnju i bili kamen temeljac našeg postojanja. A nebitnost porekla se ogleda u tome da je na kraju ipak sve u našim rukama. Naša sudbina i put kojim ćemo mi živeti kao individue je nešto što stvaramo sami, ma gde bili.

Pored toga što je Porijeklo roman o odrastanju i sazrevanju, ovo je i roman o ljubavi. Stanišić pripoveda o svom putu u bosanske planine, o svojoj baki koja se gubi u sopstvenim sećanjima zbog demencije, ljudima koji su ostali i onima koji su otišli. Baka Kristina je jedna od centralnih figura njegovog narativa i svakako najupečatljiviji lik u romanu koji će oduševiti svakog ko je bio vezan za baku ili dedu. Pored teme, ono što ovaj roman čini sjajnim jeste zapravo sam stil kojim piše Saša Stanišić. Njegova proza je elegantna, a svedena, protkana humorom, a opet dirljiva. Iako odiše nostalgijom, Porijeklo je napisano tako da na svakoj stranici možemo između redova da primetimo i jednu ogromnu ljubav prema životu, a on u Sašinom slučaju nije bio baš definicija lakoće. Trebalo je imati volje, želje i strpljenja i prihvatiti nov način života kad ti je sve što je poznato odjednom istrgnuto iz ruku. Pored toga, trebalo je prihvatiti da je poreklo lepa stvar na koju treba da budemo ponosni, ali da nije nešto što treba da nas definiše i ograničava. Upravo to su te promene sa početka ovog teksta, te ako pročitate ovaj roman, videćete zašto je proleće baš pravo vreme za njega. Porijeklo je štivo u kom pisac zalazi duboko u introspekciju, ali je napisano sa određenom lakoćom, te je njegovo čitanje pravo uživanje.

Za više informacija o knjizi i mogućnosti poručivanja posetite booka.rs

Fotografije: Zorana Karapandžin