Predstavljen roman „Adresa” Dragana Velikića

Na srednjoevropskoj mapi Velikićeve književne geografije Beograd se često pojavljivao, ali je u romanu Adresa prestonica Srbije glavni tragičar ove savremene povesti. U svesti glavnog junaka Vladana Todorovića, dokumentariste u Muzeju pošte, javljaju se slike grada koji je prolazio kroz raznolike faze razaranja, od turskih vremena do danas.

Književni kritičar Milan Vlajčić istakao je da se o Beogradu nije mnogo pisalo. „Čak ni najznačajniji srpski pisci nisu posvetili previše reči današnjoj prestonici.“ Kao primer naveo je Miloša Crnjanskog, Ivu Andrića i Mešu Selimovića, u čijim knjigama Beograd nije bio tema. „Tema glavnog grada se uglavnom nalazila u delima pisaca koji su došljaci“, zaključio je Vlajčić i dodao da je „u prethodnim romanima Dragana Velikića, Beograd bio prolazna etapa njegovih likova, ali ovoga puta pratimo junaka koji je ukotvljen u Beogradu i to kao jedan veliki gubitnik, a svi smo mi pomalo gubitnici. Negde pri kraju knjige Velikić otkriva zašto je krenuo u beogradski roman. Razlog je zaboravljeni pisac Boško Tokin. Knjiga nam daje i mnogo malih otkrića, i kako se približava kraju, vidimo da ona ima mnogo slojeva“.

Zahvaljujući književniku Gojku Tešiću i Ivani Miljak, Velikić je otkrio delo Boška Tokina koji je izuzetno važan za njegov roman. „Ono što mene fascinira kod Boška Tokina jeste ta jedna modernost koju duh Beograda nosi, i upravo njegov roman Terazije, koji je živa knjiga, pokazuje da se od 1932, kada je roman objavljen, do danas u Beogradu ništa nije promenilo, boljke Beograda i onoga što mi trpimo i dalje su iste. I zapravo je njegova priča Volt Vitmen u Beogradu promenila perspektivu i koncept moje knjige, zbog koje se ona približila političkom romanu.“

Miško Šuvaković je istakao da mu je pre svega bilo uzbudljivo da čita Velikićev roman. „Odnos fikcije i realnog u romanu je fundamentalan, i usmerava pažnju. Još jedan momenat je važan, a to je upravo političnost ovog romana. Na neki način susreo sam se sa nekoliko političkih glasova, gospođe Gite, glavnog junaka, naratora, grada, i svi oni nas uvode u jednu političku priču, konflikt svakodnevnice, bivanja u ovom gradu, pokušaja da se opstane i permanentne želje da se iz njega što pre pobegne, ali zapravo u njemu ostajemo“, rekao je Šuvaković.

„Ovo je zapravo Velikićev govor melanholije, sete, o uništenim, poništenim, izgubljenim adresama, adresama koje se nasilno premeštaju na druga mesta“, rekao je Tešić. „Govori polemičkom oštricom, ali na skrupulozan način. Znao je gde je ona ivica koju ne treba da pređe da ne sklizne u pamflet i polemiku. Ovo je trenutno jedan od najživljih i najdinamičnijih romana u ovom trenutku naše književnosti, a usuđujem se reći u stilskoj i jezičkoj ravni jedan od najčistijih i najpreciznijih.“

Dragan Velikić je istakao da se Beograd pojavljuje u njegovim knjigama, ali da je želeo da napiše roman u kojem je Beograd glavni lik. „Iščitao sam mnogo literature i u jednom trenutku je postojala opasnost da napišem bedeker. Onda sam sve sklonio i posle nekog vremena došao do tačke kada više nisam znao da li sam nešto preuzeo ili izmislio ili je to kombinacija, jer onda dolazi do stvaranja literarnog.“