Prikaz grafičkog romana Nine Bunjevac: Otrežnjujuća pornografija „Bezimene“
Bezimenu sam nabavio pre nekoliko meseci i odmah je pročitao, ali tada još nisam bio u odgovarajućem raspoloženju da napišem ovaj prikaz. Ne zato što sam bio ravnodušan ili zato što mi se ponuđeno nije dopalo, naprotiv. Jednostavno, bilo mi je potrebno izvesno vreme da ono što mi je Bezimena pružila „odleži u meni“, da se utisci slegnu. Nova knjiga Nine Bunjevac nije „samo još jedan strip“ koji prelistate, zabavite se i zaboravite ga. Bezimena proganja. Njena priča i crtež poseduju nešto oniričko. Dok listate ovu knjigu, stičete utisak da ste zarobljeni u nečijem snu, ili preciznije – nečijem košmaru. Onda taj košmar od papira i mastila, hteli to vi ili ne, postaje deo vas, prožima vas i uznemiruje, pomera iz ležišta. A to je ono što autorka i želela da postigne.
Bezimena se reklamira kao grafički roman u noir ključu i slikovnica za odrasle, što je navođenje na pogrešan trag. Bezimena je zver drugačije vrste. Kako u podnaslovu stoji, u pitanju je Modernizovana adaptacija mita o Artemidi i Akteonu. Podsetimo se… Tebanski junak Akteon je loveći u šumi slučajno ugledao Artemidu kako se naga kupa u reci. Umesto da skrene pogled i produži dalje, zastao je i zagledao se, očaran boginjinom lepotom. Za kaznu, Artemida je na drskog junošu bacila čaroliju koja će ga sprečiti da drugima otkrije ono što je video. Zaprećeno mu je: ako ikada bude pokušao da progovori, pretvoriće se u jelena. Uplašen i zbunjen, Akteon je pokušao da dozove drugove sa kojima je bio u lovu i istog trenutka se trnasformisao u narečenu životinju. Lovci su pristigli na jezero i Akteonovi psi su, ne prepoznavši svog gospodara, skočili na jelena i rastrgli ga.
Priča Bezimene takođe počinje na mestu gde se šuma pretvara u reku: da bi kaznila mladu sveštenicu koja ju je prekinula u tihovanju, Bezimena je potapa u vodu. Mlada sveštenica prestaje da postoji i rađa se ponovo, ovoga puta kao dečak. Benedikt Beni Taner odrasta u dobrostojećoj porodici, u gradu koji veoma podseća na Beograd 1920-ih (Nina Bunjevac i jeste koristila stare fotografije naše prestonice kao inspiraciju za svoju priču, mada uz brojne vizuelne nadogradnje, pa verzirano oko u Bezimenoj može uočiti, između ostalog, varijacije Kalemegdana i zgrade Prvog dunavskog parobrodskog društva u Kapetan Mišinoj ulici). Još kao savim mali, Beni počinje čudno da se ponaša – opsesivno proganja školsku drugaricu Beki i neprestano masturbira, što dovodi do kazne i izopštavanja…
Mnogo kasnije, u zoološkom vrtu u kome radi, Beni slučajno sreće Beki koja je izrasla u stasitu plavojku. Opsesija se ponovo rasplamsava, još snažnije nego pre. Nakon što prati Beki do njene kuće i vidi je kako se kupa, Beni više ne može (ili ne želi) da kontroliše svoje porive. Ono što sledi je niz maestralno nacrtanih tabli na kojima Beni odustaje od pukog voajerizma i u delo sprovodi svoje mračne seksualne fantazije. Prizori sado-mazohističkog seksa su veoma detaljno prikazani, eksplicitnosti ne manjka (zanimljivo je da virtuoznost crteža Nine Bunjevac ove prizore lišava vulgarnosti, iako je pornografski karakter prikazanog nedvosmislen). Bezimena tako postepeno prerasta u mračno-slasnu erotsku fantaziju koja sa svakom novom stranicom sve dublje uranja u oniričko i onostrano. Prizori seksa se ređaju jedan za drugim i to ovu priču, reklo bi se, gura u pravcu sve naglašenije eksploatacije. Ali, onda sledi otrežnjujući preokret. I upravo u tom preokretu, u inverziji do tada prikazanog i prihvaćenog, leži glavna snaga Bezimene. Nina Bunjevac svojim čitaocima postavlja svojevrsnu zamku (koju neću otkrivati) i ovom ih intervencijom otrežnjuje i tera na preispitivanje. U pitanju je naglašeno hermetično i višeslojno delo, u svojoj biti izrazito frojdovsko, ali bez obzira na različita tumačenja koja mogu izroniti, jedno je aksiom: pornografija Bezimene je otrežnjujuća i poseduje skrivenu oštricu koja se u odsudnom trenutku zariva u tkivo priče i u potpunosti menja način na koji je percepiramo. Ovo je sprovedeno u delo izuzetno vešto, što Bezimenu, u zbiru, čini veoma učinkovitom i hrabrom.
Kao neka vrsta epiloga ili pogovora, u knjizi se nalazi autorkina beleška u kojoj deteljno opisuje jedan košmarni događaj iz svoje rane mladosti, prvu u nizu od dve traume koje su joj poslužile kao podstrek za nastanak Bezimene. Ovaj lični pečat knjizi obezbeđuje još jedan dodatni sloj i pruža konačno tumačenje priče o Beniju i Beki. Kako sama Nina Bunjevac u zaključku svog teksta piše: ova knjiga je posvećena svim zaboravljenim i bezimenim žrtvama seksualnog nasilja. Mir i svetlost nije lako pronaći, a Bezimena će ostati upamćena kao valjan pokušaj da se rastera tama.
