Prikaz romana „Čovek koji plače od smeha“ Frederika Begbedea: Poslednja odbrana čoveka prvih koraka

Dobro je, mada je upravo zamor (životnog ali i svakog drugog) materijala jedan od krunskih motiva ovog, najnovijeg mu romana, veliki Fredrik Begbede ne pokazuje zamor materijala niti posustajanje pripovodečake i opšte autorske forme; roman Čovek koji je umro od smeha (s francuskog preveo Novak Golubović, objavila Booka), u potpunosti utemeljen u već poznatom univerzumu, gle čuda, i ovog puta nepopravljivog Oktava Paranga, ubedljivo i zgodno funkcioniše na poviše značajnih nivoa.

Kao prvo, poštovatelji ili barem dovoljno radoznali pratici lika i dela Oktava Paranga (nekada kopirajtera, skauta za modele…, ali prevashodno opsenara, zgubidana i stručnjaka opšte prakse) imaju puno povoda za zadovoljstvo onim što je Begbede spremio za novu epizodu beskrajnih mizantropičnih posrtanja pomenutog junaka. Parango, sada ražalovani „humorista“ u najprestižnijoj emisiji, nazovimo to tako i u skladu sa ranijim Parangovim „radnim“ inkarnacijama, rebrendiranog državnog francuskog radija, ostaje ušančen u svoj suštinski sneveseo doživljaj sveta koji mu se (i koji nam se) sve ubrzanije i sve svebuhvatnije urušava pred očima, a ta neporeciva entropija je nanovo veliko nadahnuće, možda čak i spiritus movens njegove jalove egzistencije cinika koji se u potpunosti srodio sa vidno tesnim mu identitetskim ruhom u dobroj koliziji sa svetom koji se menja u pravcima put kojih se Parango ipak ne bi tek tako zaputio.

Na drugoj strani, tu je narečena mizantropičnost koju Begbede ovde svesno dovodi i na česte mahove prevodi preko granice neretko urnebesnog paroksizma; Parango je i dalje samoljubivac koji je samog sebe osudio na bespogovorni hedonizam, počesto i otvoreno autodestruktivnog tipa, a sada je tu i lako uočljiva otuđenost individualnih, ličnih, ali i širih, društvenih podtipova i opsega. U tom smislu, podno tog i dalje jetkog i efektnog humora, sa stranica ovog Begbedeovog romana tuče srce prilično mračne i onespokojavajuće studije otužnog i mučnog vremena sveopšte usamljenosti i otuđenosti, pa još i združenih beznađem kao nepremostivom konstantom vaskolikih užasa.

S tim u vezi, čitaoci će, između ostalog, moći i da upoznaju i Begbedea vidno relaksiranog pred mogućnostima kontemplativnog sentimentalizma kao pripovednog oruđa, te se samo na jednoj jedinoj stranici Čoveka koji je plakao od smeha mogu naći sledeće opaske u, reklo bi se, rafalnom nizu: „Preživeo sam pola veka  a nesiguran sam kao pripravnik. Završiću život kao početnik, tačnije: provešću čitavo svoje postojanje počinjući… Ja da završim ne umem. Ja sam čovek prvih koraka…Toliko mrzim sebe da moram da uzmem vijagru da bih masturbirao. Ne znam zašto ne patim… Moj život je one-man-show u starom kabareu koji će uskoro biti pretvoren u prodavnicu futrola za smartfone. Igram svoju predstavu pred publikom koja se sve više opada: vama…“ Naravno, ima tu i šeretskog poigravanja sa pojmom izrazito samoljubive autodrame, a na više mesta u romanu Begbede poseže i za sprdnjom na temu i kod nas primećene i prihvaćene autofikcije.

Upečatljiv i na tom planu i pri tim zahvatima, ovaj autor suvereno vlada pripovedačkim zanatom i finesama, kojima ovde pristupa sa očekivano radikalno shvaćenom slobodom, a sve to unutar okvira, reklo bi se, tradicionalističkije shvaćene naracije. Ovde treba navesti i važno upozorenje – ovo delo naprosto iziskuje dobro poznavanje Begbedeovih ranijih romana sa ovim likom, ako ne i čitavog opusa, budući da on ovde sladostrasno srlja put prilično odvažne i potencijalno pogubne metatekstualnosti, ipak svo vreme ostajući s ove strane pitkosti, svrshishodnosti i artikulisanosti.

Parango je sada iscrpljeni rob vlastitih mitomanija, kao i bleda senke nekada takođe blede i upitne ali senke koja je imala više smisla u svetu koji je ipak počivao na barem prividno smislenijim osnovama. Imajući u vidu ovde pomenuto, Čovek koji plače od smeha ima se shvatiti i kao veliki savremeni roman o beznađu onih koji za bolje i nisu, a ništa bolje i promišljenije možda ne bi ni odabrali. Osim toga, Begbede ovde dekonstruiše i pojam i tip romana sa prominentnim centralnim i narcističkim rasopomamljenim likom kome je sve podređeno, uključujući i pripovednu i mikrožanrovsku čistotu; a Čovek koji plače od smeha je, formalno gledano, prevashodno roman-esej, često i otvoreno feljtonističkog profila unutar tih datosti ispovednog romana, dok ubojite tirade na raznorazne teme ovo Begbedeovo štivo dovode u jasnu analogiju sa jednako razočaranim, ogorčenim a promoćurnim, mudrim i zabavnim perima, poput Uelbeka i/ili starog majstora Tomasa Bernharda.

Na sve to, ovo je i delo neprikrivene idejne destrukcije, roman čiji autor naprosto nasrće na sve uvražene kanone francuske sadašnjice, pritom, Čovek koji plače od smeha je roman nepobitno ukorenjen u francuskom kontekstu i francuskom dominatnom i aktuelnom opštem svetonazoru, a zahvaljujući Begedeovom i dalje raspoloženom daru, on lako transcedira do tačke univerzalnosti i sa njim uvezane univerzalne relevatnosti u raznoraznim geografskim i ideološkim okvirima. Begbede je i ovog puta stvorio još jedno ubedljivo i zavodljivo delo o vremenu o kome se, ako ćemo iskreno, i nema zbilja toliko toga zanimljivog i osobenog reći, i sa, recimo, Sedmom funkcijom jezika Lorana Binea (takođe u nedavnom izdanju Booke) predstavlja upečatljiv argument u prilog tezi o suštinski neprolaznoj važnosti francuske književnosti i sa ovdašnje tačke (knjigofilskog) gledišta odmeravano.