Prikaz zbirke priča „Prvo lice jednine“ Harukija Murakamija: Kažem ti ja lepo sam sebi ovako…

Od pre nekoliko sedmica u prilici smo da čitamo i srpsko izdanje definitivno friške zbirke priče Prvo lice jednine proverenog bestseler pisca i u ovim nam krajevima; Murakami već, evo, par decenija „igra“ na razmeđi popularnog i tiražnog pisca i „pera“ koje zauzima i sigurno mesto u tom i dalje prestižnijem domenu kvalitetnog štiva. Prvo lice jednine (s japanskog prevela Divna Glumac, a objavila, naravno, beogradska Geopoetika) možda bi ponajpre, na konto minulog rada i sentimenta koji ovaj Murakami istrajno pobuđuje i kod ovdašnjeg čitateljstva, trebalo posmatrati kao bočno delo namenjeno prevashodno osvedočenim ljubiteljima i poštovateljima, dabome, i kompletistima unutar tih i obližnjih redova, i možda kao međufazu i tranizitni rad na očekivano dugom putu ka vrhunskim mu delima, popout, recimo, troknjižja 1Q84.

Ova zbirka je dom za osam priča ispripovedanih u narečenom prvom licu jednine, a manje-više iste ili približne dužine. Da zabune ne bude, nema nikakve osnove (a to sigurno znaju i u to duboko veruju svi oni koji iole pomnije znaju Murakamijev dosadašnji rad i opus) da ovaj vrsni literata ni na konto izabranog naslova i okvirnog koncepta bude prozvan ili (daleko bilo) optužen da se hitro hvata u sve brojnije i sve zahuktalije kolo autofikcije, jer ta Ja-forma je bila prisutna i zapažena u japanskoj književnosti nekoliko decenija pre pojave tog aktuelnog pomodarskog cunamija ispovedne proze prilično narcisoidnog podtipa. Dobro je poznato da je Murakami od početka bio dosta blizu i postojano dugo istrajao na teritoriji upravo te kontemplativne proze sa sopstvenom mukom u samoj žiži pripovedačke žiže.

S tim u vezi, posve je jasno šta se na planu motiva, tema, dominantne atmosfere, stila, ukrasa i dopuna može očekivati na oko 160 stranica teksta ove dovoljno uspele i (sveukupno gledano) smislene zbirke priča – tu su: samoća, teskoba, identitetsko preispitivanje, nenadane erotske avanture, opsesivnost, seta, splin, idolopoklonstvo, neumitni rastanci, prisećanja nakon više decenija, opšta varljivost pamćenja i doživljaja sadašnjice, muzika i ostali darovi popularne kulture, kao i primetno odsustvo tenzičnosti po pitanju ekonomskog opstanka…

Kao svaka zbirka (pa i u slučaju cenjenijih i prestižnijih autora), i Prvo lice jednine pati od izvesne, već i polazne neuravnoteženosti sastavnih joj delova – na jednom tasu su nesporno bolje i umešnije izvedene priče sa jačim utiskom u smislu celine, a na drugom one bez kojih se možda i moglo, naravno, ako krajnji gabarit zbirke nije (bio) zadata norma. Tako je Na kamenom jastuku, priča koja otvara Prvo lice jednine, vrlo dobar i upečatljiv rad, kondenzovano podsećanje na osvedočeno Murakamijevo umeće da i putem sitnih detalja dovoljno osnaži širu siku, te čitalac onda preterano ne mari ni za formu, niti za svesno sveden, možda i rudimentaran zaplet o noći nenadane i pomalo začudne strasti pripovedača i devojke bizarnog ponašanja, koju nikada kasnije neće ponovo sresti, a čijih se stihova iz možda i zbirke pesama izvedene u kućnoj radionici, precizno seća.

To je krunski i kanonski Murakami, tu imamo brz prikaz njegove neupitne pripovedačke veštine, a tu nailazimo i na redove poput sledećih: „Neverovatno je (a možda uopšte i nije), ali čovek za tren oka ostari. Iz časa u čas naše telo bespovratno odlazi u smeru propadanja. Zažmurite li i ponovo otvorite oči koji trenutak kasnije shvatićete da su mnoge stvari već iščezle. Gonjene jakim ponoćnim vetrovima, one su – i stvari koje imaju ime i one koje su neimenovane – odletele nekuda ne ostaviši ni traga o svom postojanju. Jedino što iza njih ostaje je tiho sećanje. Pa čak ni to sećanje nije toliko pouzdano. Ko bi mogao sa sigurnošću da tvrdi šta se to zaista sa nama zbivalo onda?“.

Na strani punog pogotka mesta se svakako mora naći i za priču duhovito naslovljenu Charlie Parker Plays Bossa Nova, u kojoj Murakami otvoreno daje oduška svojoj neprolaznoj zaljubljenosti i u popularnu umetnost i kulturu i način na koji ona suptilno, iz tzv. „dubine kadra“ kroji naš doživljaj sveta, a možda i određuje pravce naših kretanja i opsege naših lutanja ka srećnoj završnici kao krajnjem i snevanom cilju, ali i nagradi i kosmičkoj pravdi. S druge strane, priča Crème je krcata truizmima i upitnim rešenjima, dok Ispovest majmuna iz Šinagave ostavlja gorak utisak ipak jalove i bespredmetne ekstravagance sa iritantno isforsiranom bizarnošću u samoj svojoj biti.

Bilo kako bilo, Prvo lice jednine je važan dodatak srpskoj knjižarskoj ponudi, jer čak i kada ne pogađa u srce ili blizu središta mete Murakami je pisac kome ima smisla podariti vreme i čitalačku pažnju. Tako da će i ova, suštinski efermerna stavka u njegovom opusu, naći svoju iskrenu publiku, tim pre jer je neznano koji put već dokazano da postoji ogromna verovatnoća preklapanja ta dva pomenuta skupa – skupa poštovatelja i skupa nepokolebljivih kompletista koji pomno prate nova izdanja potvrđenih književnih veličina.

Naslovna fotografija: Ole Jensen/Corbis via Getty Images