„Raskršće” Džonatana Frenzena – literarni trijumf jednog od najvećih živih romanopisaca

Jedan od najvećih živih romanopisaca objavi novu knjigu. Ceo svet je bio u iščekivanju mesecima, a kada novo delo najzad ugleda svetlost dana – kod čitalaca prvo krene snebivanje. Pa šta ako nas razočara? A onda čuju i da je delo zapravo prvi tom planirane trilogije, što izaziva misao o pretencioznosti autora koji u startu zna da će imati dovoljno „mesa” za jedan serijal knjiga. Kroz sve te bljeske neodlučnosti i neznanja, na kraju odlučimo da kupimo i pročitamo knjigu, naravno – sa dozom opreza i posebnom pažnjom, kako nam slučajno naša ogromna ljubav prema autoru ne bi zamaglila pogled i prevarila nas da pomislimo da je knjiga dobra.

I taj oprez traje sve do poslednje strane jer, pazite – kada pisac ovakvog kalibra objavi novu knjigu, od njega se imaju određena očekivanja. Knjiga mora da ih ispunjava na svakoj stranici i da poseduje kraj koji nas ostavi u stanju oduševljenja, a da pri tom bude dovoljno otvoren da ima prostora za planirani nastavak. Upravo to je slučaj sa Džonatanom Frenzenom i njegovom najnovijom knjigom Raskršće, koja ne da je ispunila sva očekivanja koja smo imali, nego se pitamo kako je opet uspeo da nadmaši samog sebe.

Raskršće je prvi deo trilogije, što je svakako bio razlog da ga uzmemo sa dozom rezerve. Međutim, kako samo on ume, Frenzen nas od prve stranice usisava u priču koju kasnije razvija do neslućenih širina i dubina, sve vreme pazeći da se ne raspline suviše daleko. Radnja je smeštena na američki Srednji zapad (jer Frenzen!) sedamdesetih godina prošlog veka, tako da, čim to spoznate, ceo ambijent dobije taj prepoznatljivi „sepija vajb”, poput starih fotografija na koje iznenada nailazimo u porodičnim albumima.

Ovog puta u fokusu je porodica Hildebrant, koja neodoljivo podseća na porodice kojima se Frenzen inače bavi, tako da ne možete da ne uočite određene sličnosti sa Lambertovima iz njegovog proslavljenog romana Korekcije. Međutim, način na koji se on bavi Hildebrantovima ne može biti više različit od postupka u Korekcijama, a samim tim i junaci postaju potpuno drugačiji. Otac porodice, Ras Hildebrant, sredovečni je muškarac koji se u mladosti odazvao svešteničkom pozivu, a samim tim što je ovo sveštenička porodica, pisac u priču unosi jedan veoma bitan element – hrišćanstvo. Ras je idealista, fan bluza i žrtva nekih posve neprijatnih poniženja koje je doživeo i do kojih je opet nekako sam sebe nesvesno doveo. U nesrećnom je braku sa Marion, koja je živi dokaz da je svako ko je ikad optužio Frenzena da se ne bavi psihologijom ženskih likova, duboko pogrešio.

Marion je popadija koja u malom gradu u kom žive, Nju Prospektu, nema nijednog neprijatelja, ali ni prijatelja. Jedina prijateljica je ona koju plaća na sat – njena psihoterapeutkinja. O da, Marion krišom ide na psihoterapiju kako bi se izborila sa tajnama koje čuva duboko u sebi 25 godina, a koje se tiču trauma koje je preživela kao mlada devojka. Nekada strastvena, neobuzdana i veoma načitana i inteligentna devojka, koja je preživela i depresiju i terapiju elektrošokovima, Marion je prigrlila ulogu smerne majke i supruge koju muž ne želi da pipne i koju karakteriše jedna jedina stvar – nevidljivost. Međutim, biće dovoljan jedan mali okidač koji će navesti Marion da doživi neverovatan obrt na najdubljem nivou svog bića.

I dolazimo do dece, kojih ima četvoro. Najstariji sin, Klem, na početku može da vam deluje najispraznije i najdosadnije. Klem je student koji otkriva nekoliko važnih stvari – seks, činjenicu da njegov otac nije superheroj i činjenicu da je negde u dubini duše isti kao on. Naročito je povezan sa svojom mlađom sestrom Beki, prepametnom i prelepom popularnom srednjoškolkom koju nagriza ogorčenost koju gaji prema porodici, a za koju realno ima dobre razloge. I tu je Peri, treće dete, izuzetno inteligentan šesnaestogodišnjak, mali manipulator i diler droge koji je jedini te sreće da nasledi majčino „prokletstvo” u pogledu mentalnog stanja, koje ga dovodi do iskliznuća, potpuno devastirajući porodicu. Najmlađe dete je devetogodišnjak Džadson, za koga možda možemo da očekujemo da će biti u fokusu u nastavku.

Okej, kad smo izlistali glavne junake, hajde da vidimo o čemu se ovde zapravo radi. Ono što njih sve povezuje, osim očigledne činjenice da su porodica, jesu dve stvari – duboka i preovlađujuća želja da se bude dobar. Naravno, reći ćete – ah, kakvo opšte mesto! Ali nije. Radi se o tome da Frenzen njihove unutrašnje plot tvistove na njihovom ličnom nivou ukršta sa postulatima hrišćanske vere i pokušava da odgovori na pitanje da li dobrota uopšte postoji. Da li misli poput Ja sam dobra osoba i Hajde da učinim nešto dobro a priori odstupaju od ideje dobrote kao takve jer su u dubini motivisane sebičnim razlozima? I da li onda dobrota uopšte postoji u tradicionalnom hrišćanskom smislu?

Odgovor ide u dva smera. Prvi se tiče te opsednutosti dobrotom, za koju smo upravo ustanovili da dobrotu isključuje. A drugi se tiče opsednutosti grehom. Gde nas zapravo opsednutost grehom dovodi? Do neke velike istine? Ili do iskliznuća, kao u slučaju Marion i Perija? Svi junaci ovde proživljaju krizu koja se tiče njihove sopstvene moralnosti i svako od njih dolazi do svog ličnog raskršća na kom bira kojim će putem da krene.

Naravno, Frenzen ništa ne prepušta slučaju i koristi svaku situaciju koja mu se ukaže da još malo pojača simboliku u knjizi. Pesma koja odjekuje kroz celu knjigu zove se Cross Road Blues, Roberta Džonsona i govori o jednom mitu koji okružuje ovog bluz kantautora. Naime, on je navodno na jednom raskršću prodao dušu đavolu kako bi postao virtuoz na gitari. Isto tako junaci ove knjige vagaju koje su posledice njihovih postupaka – ako učinim ovo, šta mogu da očekujem posle, kakve kosmičke pravde treba da se plašim i koju cenu treba da platim. Za neke od njih cena jeste bila previsoka.

Da rezimiramo – Raskršće je roman koji je apsolutno opravdao i nadmašio sva očekivanja. Ono što Frenzena izdvaja i postavlja na pijedestal najboljih pisaca-psihologa, prisutno je i ovde. Međutim, ono što ovu knjigu razlikuje od njegovih prethodnih dela jeste osećaj manje angažovanosti oko politike i socio-ekonomskih problema, kao i do sada najveća empatija prema junacima. Čini se da je s godinama smekšao i odlučio da se malo odmakne od onog apsurda i sarkazma kojim je savršeno vladao. Zato ovde dolazi do izražaja njegova duboka zabrinutost za čoveka, ljubav prema čoveku onakvom kakav je, bilo da verujemo da je stvoren prema božjem liku ili ne. Nesavršen je svakako, pokušava da krči sebi put kroz život, trudeći se da što manje povređuje druge, što je nekad jednostavno nemoguća misija.

Fotografije: Zorana Karapandžin