„Repotpisani – 100 najboljih tekstova srpskog hip hopa“: Knjiga podignutih pesnica

Kao autohtoni žanr potekao iz srca zloglasnog Bronksa, rep je, sa svojim bluz, soul, R’n’B, bibop i elektro korenima muzički izraz koji prekoračuje uzuse pop pesme i zabave (iako na njih dobrano računa), nudeći sliku opresije pre svega nad afroameričkom manjinom, koja je istoriju svoje muke i stradanja pretočila u muzički bunt i revolt.

Tekst: Danilo Lučić

Što se tiče naših krajeva, ako kao godinu nultu uzmemo 1995, kada izlaze albumi pionira domaćeg repa: Da li imaš pravo? (Gru), Da li osećaš bes? (Robin Hood) i Ljubavna likvefakcija (Sunshine) – iako se proto-rep scena formira već 80-ih – onda govorimo o četvrt veka lokalnog postojanja i opstojavanja ovog zvuka, koji, očigledno, „ne može da stane, neće da stane“.

Kao svojevrsnu neformalnu proslavu ovog jubileja možemo uzeti skorašnje objavljivanje Repotpisanih – zbirku „100 najboljih tekstova srpskog hip-hopa“ u izboru Aleksandra Pavlića, Nebojše Marića i Ivana Ristića (izdavač: Društvo ljubitelja popularne kulture). Ono što nas čeka između korica ove knjige prilično dobro dočaravaju uvodni stihovi Škabove numere Blagoslov: „Sabiraš utiske iz srpskog sveta muzike / za betonsku baladu o bardu što ne odustaje“.

Kod hip-hopa mi se oduvek sviđala njegova antielitističnost i demokratičnost. On ne zahteva škole, akademije, muzički pedigre i skupu opremu. Dovoljno je u grudima, tik ispod glasnih žica, nositi jasnu i glasnu poruku o besu koju želite da emitujete svetu. Takođe, rep je izrazito prilagodljiv i mimikričan izraz, ne postoji muzički pravac sa kojim sе ne može povezati, od simfonije preko metala do gusli (Smrt popa Mila Jovovića).

Priređivači ove antologije preuzeli su na sebe mukotrpan, ozbiljan i obiman posao. Osim toga što je trebalo proći kroz ogroman kontigent tekstualnog „mesa“ i snositi rizik pravljenja vrednosnog izbora, trebalo je odrediti i ono što je najreprezentativnije za socio-politički i kulturološki kontekst koji se prostire na dve i po decenije. Slagali se sa odabirom antologičara ili ne, Repotpisani pruža dragocen uvid u tekstualnu evoluciju hip-hopa i društva u kojem se (s)našao.

Činjenica da su najzastupljeniji tekstovi Marka Šelića Marčela i Boška Ćirkovića Škaba, dvojice rep umetnika izrazito suprotstavljenih ideoloških pozicija, govori u prilog širini arhivatorsko-antologičarskog pristupa. Poput drugih umetnosti, rep ne treba romantizovati jer on i te kako može imati mizoginu, rasističku, ultra-nacionalističku i puko komercijalnu stranu, ali istovremeno poseduje i potencijal da stvori platformu za glasove onih koji stoje sami, obespravljeni i u manjini. Zato odgovornost i zrelost moraju biti, i jesu, sastavni rizici koje inkluzivnost hip-hopa nosi sa sobom. U tom smislu, u Repotpisanima možemo ispratiti hronološku pojavu manje zastupljenih tema i motiva koje su donele reperke poput Sajsi MC i Mimi Mercedez ili romski rep duo Gypsy mafia. Važno je što iz njihovih stihova progovara iskustvo obeleženo drugačijim egzistencijalnim i emancipatornim borbama, koje prate daleko izazovniji uslovi proboja na muzičku scenu.

QR kod ispod svakog teksta, koji vas vodi na jutjub da preslušate pesmu, zaista čini Repotpisane „knjigom za slušanje“. Osim toga, koristan dodatak knjige, pogotovo onima poput mene, koje vreme polako gazi, predstavlja i rečnik slenga na kraju knjige. Njemu prethodi indeks autora, autorki i grupa sa obiljem zanimljivih biografskih informacija (koliko vas je znalo, recimo, da je Furio Đunta hirurg?).

Skačući iz godine u godinu, putem postavljenih linkova, otkrivamo jednu zvučnu mapu turbulentnih previranja u ovoj zemlji, zabeleženih u rimama mladih a često već deprimiranih i depriviranih ljudi. Ovde sakupljeni lyrics-i poseduju prodorni, analitički pogled iz donjeg rakursa, iz andergraunda i sa margine, ali bez kuknjave i moljakanja, već sa podignutim pesnicama. Kako jedino i dolikuje repu.