„Smrtni ishod atletskih povreda” – ćutanje kao znak lepog vaspitanja

Po izlasku romana Smrtni ishod atletskih povreda Milice Vučković, sve što ste o njemu mogli pročitati bilo je da je u pitanju knjiga o toksičnim odnosima i o nasilju u vezi. I to je u redu, super je što se u jednoj ovakvoj sredini, unakaženoj tekovinama patrijarhata, pišu knjige koje govore o ovim temama, jer o njima nikad nije dovoljno toga rečeno. S druge strane, ponekad se čini da samo pričamo o bitnosti nekih tema, umesto da se problemom pozabavimo, uđemo mu u srž i pokušamo da sagledamo odakle je potekao.

Milica Vučković u ovom romanu radi upravo ono što mnogi zaboravljaju kad su u pitanju teme poput zlostavljanja ili toksičnih odnosa. Ona nam, pored te osnovne problematike, daje i ideje zbog čega se te stvari dešavaju, a u pripovedanju je surovo iskrena i zadaje udarac za udarcem – kako junakinji, tako i čitaocu. Glavna junakinja ove priče je Eva – žena koja ćuti i trpi. Ćutnja i trpljenje su nešto što se u našem narodu inače smatra velikim vrlinama i odrazom lepog vaspitanja. Nemoj previše da se žališ i pogledaj samo kako je drugima, navuci sebi krivicu što si uopšte pomislio da zaslužuješ bolje i nastavi da ćutiš. Ako pođete od Evinog odrastanja, možete da vidite da je odrastala u jednoj normalnoj i dobroj porodici u kojoj se podrazumevalo da si skroman, da ne tražiš puno i da treba da budeš zadovoljan onim što imaš. I to uopšte ne bi bilo problematično da je Eva u nekom trenutku uspela da se otrgne tome što joj je kao detetu usađeno. Vaspitavana je po obrascu – ideš u školu i učiš, posle toga se zaposliš i pevaš od sreće ako si za stalno, a onda nađeš muža i zasnuješ porodicu. Što je ona i učinila. Zanimljivo je kako je autorka Evu prvo ubacila u jednu mlaku ljubavnu priču, u kojoj od partnera nije uspela da dobije ni najosnovnije interesovanje za njihovo zajedničko dete. Ako uzmemo u obzir i da je rasla u porodici u kojoj je favorizovano bilo drugo dete, te da su njene potrebe i tu bile u drugom planu, lako je uočiti kako je došlo do one druge veze, na kojoj je i fokus u romanu. Imamo junakinju koja je celog života zanemarena, a uz to ima i konstatan osećaj nedovoljnosti i manjak samopouzdanja, te se ona, kao za slamku spasa, hvata za onog ko joj upućuje prvi znak pažnje. Ako malo bolje pogledate, i taj prvi znak pažnje u vidu sms poruke je bio i te kakav red flag, ali osobe poput Eve često u početku bivaju slepe za takve uzbune, dok na kraju ne odluče da ih potpuno ignorišu. Samo se predaju, anesteziraju i ponište sebe, tako da ni udarce više ni ne osećaju.

Kad smo ispričali kakva je to Eva, hajde da vidimo kakav je Viktor i šta je sve u njegovom liku učitano. Viktor je pre svega zlostavljač, ali šta je još? On je oličenje pseudo-intelektualizma, veliki borac za prava radničke klase koji voli da se ogrebe u dobrom restoranu. Skromni bitnik koji ne haje za materijalno, ali voli dobra vina i koji svojom produhovljenošću svim onim običnim smrtnicima (poput Eve) voli da nabija kompleks niže vrednosti. A na sve to je i žrtva ovog kapitalističkog sistema koji ne ume da prepozna njegov intelekt i da ga propisno nagradi. Veliki je borac za rodnu ravnopravnost i uvek je tu da podseti Evu kako ne bi trebalo da je bude sramota reči menstruacija, ali i na to da je glupača, loša majka i kurva. Čini se da je kroz njegov lik, možda čak i bez svesne namere, autorka oštro oplela po svim onim „ispravnim” i kvazi-borcima koji od svoje silne ispravnosti u svemu drugom vide problem, osim u sebi. I sve drugo je krivo zato što su takvi kakvi su, te tako od sebe prave žrtvu u situacijama kad su, zapravo, zlostavljači. Dakle, imamo njega koji se nameće kao autoritet osobi koja je naučena da se pred autoritetom bespogovorno savije i poništi sebe. Jedan od najupečatljivijih Evinih unutrašnjih monologa u knjizi je i onaj o roditeljima, u kom autorka do savršenstva opisuje kakvo je to, u stvari, vaspitanje koje nam se nameće.

I oni su imali svoje patnje, svoje frontove na kojima su se borili, borili se za nas onim oružjem koje su tada imali, i zato će u našim srcima uvek imati povlašćenu poziciju, poziciju žrtve, a mi ćemo prema toj žrtvi uvek imati dug. Naši roditelji su zauvek stariji od nas, iako mi imamo daleko više zdravstvenih problema nego oni u našim godinama. Naši roditelji su, prosto, suviše stari da bismo im govorili ono što zaista mislimo, zato im sada vraćamo dug pričajući s njima kao sa decom, štedeći ih i čuvajući ih od svega, a najpre od sebe. Odlučila sam zato, da ih poštedim, jer oni nisu zaslužili ništa osim lepih reči.

Eva, rekla sam i obrisala suze, od danas ćeš ćutati.

Ta sramota koja je Evi usađena kad je u pitanju molba za pomoć, ta bojazan da će druge opteretiti svojim „glupim” problemima, to je za nju ipak prevelika cena za dostojanstven život. I tako se ona ukopava sve dublje i dublje, ostavlja posao da bi otišla s njim u potragu za boljim životom u Nemačkoj, nesvesna toga da je bolji život moguć samo ako to ukopavanje stane. Deo knjige koji se bavi njihovim životom u Nemačkoj opisuje tačno taj gastarbajterski život, život ljudi koji tamo negde čiste tuđe toalete i čuvaju svaki dinar kako bi svojoj deci obezbedili bolje sutra. Sam taj motiv mladih ljudi koji odlaze je jako bitan u romanu, s obzirom na to da je odlazak „preko” bitan činilac u vaspitanju i odrastanju ovdašnjih generacija, potpuno nesnađenih u sistemu koji vuče ostatke socijalizma, ali u koji se kapitalizam ugnezdio u svom najgorem obliku.

Pored teme, šta još ovu knjigu čini tako dobrom? Pronicljivost Milice Vučkovič i njena sposobnost da vam kroz svakodnevne, sitne i nebitne stvari otkrije kakve bitke se vode u nekim ljudima. Ona ne doteruje jezik i nema kod nje try-hard pokušaja da vam nizanjem poetskih ukrasa dočara nešto. U veoma malo reči ona govori jako mnogo, a najviše se zapravo krije u onom nedorečenom. Smrtni ishod atletskih povreda jeste bitna knjiga. Ali je isto tako jedna sjajno napisana knjiga i to ne smemo da zanemarimo. Nažalost, svako od nas poznaje makar jednu Evu, a svako ko se u Evi prepozna zna kako je u toksičnim vezama uvek prisutna ona misao da se ovo samo vama dešava i da svi drugi žive savršeno. Prema tome, ono što takođe čini Smrtni ishod atletskih povreda  sjajnom knjigom jeste činjenica da to nije knjiga koja pametuje i pretenciozno pokušava nekom da dokaže da mu treba pomoć, već knjiga koja vam prosto pokazuje da niste sami.

Za više informacija o knjizi i mogućnosti poručivanja posetite booka.rs.

Fotografije: Zorana Karapandžin